Јована Којић је млада професорка која је завршила соло певање на Академији уметности у Новом Саду. Кораци до награђиване соло певачице је били су тешки, али су се исплатили. Учествовала је на бројним музичким пројектима у Србији и иностранству који су не само обогатили њену биографију, већ и душу. Она је у овом интервјуу открила како се родила љубав према музици, али је причала и о изазовима.
Ту исту љубав се труди да пренесе и на млађе генерације. Нема сумње да ће од њих створити младе и квалитетне музичаре.
Како се после љубави према флаути родила љубав према соло певању?
Прво се родила љубав према певању. Певала сам од малена, била сам оно дете ''забављач'' у породици које је константо ишло кроз кућу, певало и играло (у неком измишљеном ритму, пошто као дете нисам имала осећај за плес, али сам обожавала да ђускам). Упис у музичку школу и подршку у ступању на тај пут дугујем мајци која је видела оглас на ТВ-у и одвела ме на пријемни. Желела сам да свирам клавир, али сам закаснила на упис због година. Међутим, имала сам могућност да изаберем неки од дувачких инструмената, међу којима једино нисам знала шта је флаута и верујући да је то неки знак уписала управо њу. Касније у средњој школи отишла сам са другарицом да је подржим на пријемном за соло певање и одлучила да се пријавим и ја и уписала сам. Ту сам развила још већу љубав према певању и према опери. Поред класичног певања које сам изучавала од средње школе, бавим се и рок, поп, етно и џез певањем што ми је отворило многе могућности и додатно проширило искуства и знање којим данас располажем у раду.
Како је протицало студирање на Академији уметности? Шта је био највећи изазов, у чему си проналазила инспирацију?
Студирање само по себи је носило разне изазове. Први пут сам се сусрела са озбиљнијим програмом, распоредом и начином рада, који ми је колико год понекад био тежак, одговарао. Имала сам велику срећу да упознам ментора и професорку певања Весну Аћимовић, која ми је током студија поред подршке и бескрајне инспирације постала и диван пријатељ. Много инспирације сам проналазила позоришту, опери, у самом граду, његовој лепоти, улицама, природи. Посебно ме је инспирисао тај студентски дух, дружење, покретачка енергија свих које знам на Академији уметности и ван ње.
Какав је осећај наступати у културним институцијама широм Србије и бити носилац престижнихх награда? Које би наступ истакла?
Сваки наступ носи посебну лекцију, задовољство и успомене и увек сам им се много радовала и чекала их са посебним узбуђењем. Неизвесност наступа, енергије, публике је сваки пут другачија и има своју чар. Раније сам имала и бенд и поред тога акустичне свирке које су ми много помогле у ослобађању од треме, то је наравно другачија врста енергије, али је играла велику улогу у мом ослобађању на сцени. Свака награда ми је много значила и давала ми ветар у леђа. Када си млад уметник, а уједно и студент, константно тежиш и изискујеш неку потврду да си добар и да вредиш. Тако су и мени тада апсолутно сваки наступ и свака награда били победа за себе, успех за себе. Али издвојила бих два хуманитарна концерта која су ми посебно место у срцу заузела: први смо колегинице и ја организовале у Културном центру Новог Сада уз подршку професора са Академије, сва прикупљена средства смо донирали удружењу ''НУРДОР'' и други сам организовала у Ваљевској гимназији са својом ученицом прошле године, такође за ''НУРДОР''. Оба концерта су прошла веома успешно, обе сале потпуно попуњене и чак се тражило место више. Ниједан наступ до тада ми није пробудио толико емоција и повезаности са публиком.
Какав је однос у иностранству према класичној музици, а какав у инстранству? Учествовала си на интернационалном мастер класу?
У иностранству је много озбиљнији однос према уметности генерално. Музика, поготово опера, врло је присутна и цењена у иностранству. Младима се даје много више прилика него код нас, већи је број уметника, већа је конкуренција, али има могућности да се истакнеш. Код нас је то на неком ниском нивоу, наравно има сјајних ментора, радионица и код нас, али сматрам да је то и даље недовољно и да се и даље младима не пружа довољно простора за напредак и уметнички израз.
Да, добила сам прилику да бесплатно похађам мастер курс Маестра Giancarlo Monsalve-а из Италије и да после тога приватно радим са њим. Било је предивно искуство из ког сам много научила, допунила већ раније стечено знање и развила вештине старе Bel canto технике. Позвана сам да са још пар певача на јесен дођем и уживо радим са њим и менторима његове школе.
Ово лето ћу имати прилику да дебитујем на летњем оперском фестивалу у Берлину, прошла сам на аудицији и добила улогу у Монтевердијевој опери Крунисање Попеје. Биће сјајно провести лето у Немачкој, упознати град, музичку сцену и људе са којима ћу сарађивати и учити.
Да ли је тешко усагласити глуму и певање у представи?
Усагласити глуму са певањем посматрам као изазов коме се изнова сваки пут радујем. То је заправо најприроднија корелација, једно без другог моооже али није то то. Поред музике, глума ми је друга љубав. Глума нам отвара потпуно нов спектар могућности да се играмо и истражујемо. Нама је глума алат којим се служимо да што боље пренесемо радњу опере на публику. Певач мора поред сјајних гласовних способности бити јако добар глумац да би креирао и истински оживео улогу коју касније публика може да доживи и можда се поистовети са њом. Ми будимо емоције и живимо одређену улогу целим нашим бићем, мисао коју преносимо у поглед, покрет и онда на глас, је та која нас може издвојити од других. То је оно што волим код људи, уметника, што свака индивидуа на свој начин може да вам исприча неку причу, то је право освежење и инспирација на коју се враћам. Без ње ништа.
Какав је однос ученика према музици, који је твој педагошки метод у савременим условима?
Однос ученика према музици зависи од особе до особе. Углавном је сви воле и из тог разлога уписују, али се однос и приоритети временом мењају. Некима постане све занимљивије и инспиративније да вежбају и истражују, неки не воле вежбу толико па брзо одустају од себе. Ја се трудим да са сваким учеником промађем посебан, уникатан метод, јер је сваки ученик индивидуа за себе и захтева другачији приступ. Циљ ми је да свима предмет и рад учиним занимљивим, да кроз игру науче нешто ново, да изграде поверење у себе и своје способности, стекну самопоуздање и науче да певају. Немају сви исте гласовне могућности, али ако воле и труде се, ја се трудим још више да пронађу свој глас и буду задовољни њим. Никад не одустајем од некога коме иде спорије, или теже разуме инструкције, у стању сам милион пута да покушам, давајући другачије примере док не пронађемо онај који највише одговара и даје најбољи резултат. Ово време нам је донело толико инспирације и предности које олакшавају учење и истраживање да је право уживање преносити знање на младе људе.
Comments