ФОРМА НЕСЈЕЋАЊА
Суштине расипам по броју људи
са узвишеним током мисли.
А преживјели кажу
да се не умире тек тако.
У неизвјесности се најбоље одржава
форма несјећања.
Баш као људска слобода да будеш неко други
на прелазу из блиједог живота
у морфолошки сплет обмана.
Не проналазиш наслов
у разлогу модрих слова
ограниченог смисла…
Не питај ме како знам.
Тренутак је садашњи,
а откуцај је промашио час.
Ја сам пукотина у немиру прошлости
иако се завршавам сад,
па никад више.
На крају додира свјетлосних покајања
дођи, ако мислиш да можемо имати смисла.
61. БЛИЗИНА СТВАРНОСТИ
Врискови стварности
подвлаче се под кожу као бесмисао
у обличју најисправнијег идеала.
На ломљивим честицама срца,
траже се активни саучесници
непосредне близине слова.
А на фосилима сјутрашњице
оставили смо жиг удисајне петље
под којом се мора проћи
док траје дан
укаљан малим смртима
у нехотичном додиру
заласка и тренутка.
Звијезде ће издахунути отпор
кад их затворимо као шкољке
у временским капсулама
у којима вјечност остаје знак.
ОДРАЗ
Ја сам твој одраз.
Промрзлина проживљеног ожиљка
у лутњи свијетом који пада.
Kад се сруши последњи темељ милости
у потрази за снагом,
Открићеш ћеш уличног голуба
сахрањеног на последњим мрвицама живота.
Ја сам твој одраз.
Разбијена силуета демона
у бјекству од суштине
и анђеоских утвара тишине
док остацима привида
ствара лажан одраз
сатенским покретима
Недовршена скала по којој се мјере
временске непогоде,
трагедије И жеље.
Од упрљаних прапочетака метафизике
до заспалих честица слободе.
Kрипте узвикују имена
као да ће власници њихог даха
крвавих очију у етар да одлете.
Kад заборавим транутак,
У пепео баците глас
што у себи чува мир.
Полако одбаците жалост.
Тихо, најтише, изгубио је нас.
Ја сам твој последњи одраз.
Kрај који без почетка стиже.
Једна мрвица таласног снопа,
на само један дан
па онда, никад више.
ความคิดเห็น