top of page
Search
Writer's pictureSuzana Rudić

ОГЛЕДАЛО СТВАРНОСТИ КРОЗ ЗВУКЕ РАШТИМАНЕ МАНДОЛИНЕ- Приказ одабраних песама Богдана Богдановића

Updated: 2 days ago

У данашњем времену је потребна храброст да би се иступило из одређеног

калупа, норми, а Богдан Богдановић, када је поезија у питању, то ради витешки. У његовој збирци одабраних песама видимо песнички развој од студентских до данашњег дана, када је сазрео и када је окусио сваку радост, али и горчину живота. У тих седамнаест година стваралаштва упознајемо два Богдана, оног чија је реч попут сечива, челичног човека који је спреман да се супростави свима ради правде и истине Бога и народа, али и Богдана чије су речи љубави меке попут свиле. Тешко је ускладити слободан критички стих и романтичарски стил писања. Можемо ми ту наћи и огледало Шантића, Буковског, Јесењина, Ракића, Црњанског, Дучића...заиста треба скинути капу за овакав избор узора. Читаоци ће се пробудити из замаскираног света заблуда када крену да читају песме попут „Наздравимо“, „Фрка у Миланском војводству“, „Сподобе“, „Сечиво“ , „Краљевство двеју Сицилија“, мада би се овде могле уврстити и две песме из последњег циклуса, „ Будине сузе“ и „ Болесна шала патуљка из кичмене мождине“, као и прва, „Звуци мандолине“, која нас уводи у збирку. Богдан својим социјалним песмама жели да стави акценат на то колико

жмуримо као друштво на проблематику појединца не схватајући да је то заједнички

проблем. Управо у песми „Звуци мандолине“ наилазимо на атмосферу бесмисла и

пролазности, али и трагање за правдом, тражење бољег стауса у друштву, потрошеним временом у покушајима да се нешто промени. Сам звук мандолине, која је наговештавала ведрину и славље, коју су користили и великани, која је префињена, треба да буде нешто умирујуће, али њега овде нема. Осим тога можемо чути звук сујете и осетити асоцијалност.

Богдан у песмама преиспитује свој живот и своју љубав према једној жени, пропуштенеприлике из младости и снове. Разликује се начин тражења идентитата у млађим годинама и сада, у раним четрдесетим. Као и сваки човек, тако и овај песник у својим раније написаним има више вере и идеала, док у каснијим песмама поставља питање куда даље и шта би могло бити боље, које је његово место у свету и која је његова улога у животу, како од тундре направити рајски врт. На нама је да ли ћемо изабрати који ћемо владар бити, Нерон или Калигула. На нама је да ли ћемо дозволити да снови постану само фосил, угашена звезда или ћемо реч искористити као оштрицу. Интересантно је да се песник користи мотивима римске империје која је била важна за историју човечанства, узима их као метафору за једну социјалну параду материјалног света, похлепе и пожуде. Песник има право да поручи да образ не сме да се изгуби (а све чешће се губи) и да не смемо заборавити ко смо. Све што је вођено путем материјализма, кратко траје, претвори се у прах. Бол празнине може бити опак уколико нема вере у љубав и вере у Бога, а овај песник је свакако има и то потврђује овим речима: „изнурен муком ал’ охрабрен вером“, „у молитви чекам зрачак светлости“ („Атом енергије“). Колико је данас тешко бити веран и верник? Пружити руку спаса пријатељу или сасвим случајном пролазнику? Од како је света и века научили смо да се људи врло лако предају издаји, гордости, у нади да ће пронаћи излаз из физичке беде. Прихватајући издају, улазимо у духовну беду. Јуда је издао

Христа за новац, Свети Петар га се одрекао, тако да је песник лепо дефинисао да су

обећања пролазна, односно, „речи су камен темељац на ком почива храм издаје“

(„Сечиво“); робујемо зарад нашег лажног бољитка, лажних идеала, „ речи су једина утеха сужња што трпи јарам вековног ропства“ .




У другом делу песама можемо упознати нешто другачијег Богдана. Оног који

женско биће доживљава са изузетним поштовањем, као божанство које му даје разлог да живи. Као хлеб и причест, истину и трајање, као светлост и непресушни извор живота. Чак када га вољена напушта, он је не проклиње, већ је пушта да живи у песамама, јер истинска љубав је слобода. Обожавање женског лика можемо видети у наредним стиховима: „божанствено лепа као песма Херувима“ („Мала принцеза“), она „чија је лепота божанственија од сликарске вештине“ („Осмех“), „свети грал за којим по беспућима трагам“ („По беспућима“). Овим метафорама нас подсећа да је Бог жену створио од мушког ребра да би вратила вечне дарове, била ту уз њега када олује крећу да ломе животна једра. У светској и домаћој уметности, уметници су често немоћни били пред женским ликом и нису били сигурни да ли су довољно добро приказали најузвишенију лепоту. Вољену назива мирисним цветом, што опет асоцира на један од цветова који интезивно миришу, на љиљан који је повезан са Богородицом. Богдан ствара жену од песме анђела, она је његов свети грал (у хришћанству симбол плодности) без ког је изгубљен. Жена је за Богдана „цвет у пустињи“ („Цвет“), чудо које се изненада јавља баш као што се јави цвет који је у пустињи Атакаме годинама успаван у песку. Песник овом метафором покушава рећи да је човек једна пустиња рођен да би цветао, да дубоко у себи по рођењу има дато зрно љубави, да прашта и воли, покушава да објасни феномен искрене љубави, без скривених намера, али исто тако нам приказује истинску бол, јер и најчистијој

љубави дође крај. Какав би свет био када бисмо умели искористити то зрно, да ли би

нестале све илузије и лажна пријатељства или се и без њих не може? То је његова несуђена љубав коју није преболео, његово распеће које га је препородило. Нешто слично Лазином доживљају љубави, или Ракићевом стиху„отужној песми љубави“. Чудно је да несуђене љубави могу дуго живети у нама, да нову бол лечимо старом боли, када нам живот зада нови ударац, тражимо их у сновима, или како овај суботички романтичар каже, „по смарагдној обали избледеле љубави“ („Галоп“). Овим стихом нам описује идеализацију несавршености и прошлости, краткотрајности. Можда несвесно поменут, али у овој збирци можемо пронаћи и бисер, бисерну огрлицу („Цвет“) која симболише женску отпорност, префињеност и стваралачку енергију, плодност, јер по свом облику подсећа на фетус. Према Светом Ефраиму представља безгрешно зачеће Христово, док се у Индији везује и за култ мртвих. Бисерна огрлица у Богдановој песми је стављена дворским дамама, и опет ту морамо направити поређење. Колико представља симбол елеганције, моћи, статуса, толико нису достојне да носе бисере баш због начина живота које воде.


Богдн је са разлогом одабрао и неке религијске мотиве, које сам већ поменула, Буду који може да представља одрицање од свега материјалног да би доживео буђење, просвећење, вечни живот. Исто тако је имао изузетне моћи и посвећеност породици. Он је овде супротност Нерону („Снови исписани на Зиду плача“) и Калигули („Постмодерна басна“), који нису могли да одоле похлепи и који су трагично страдали. То је оно што је потребно људима савременог доба, просветљење, проналазак нових нас. Ипак, у „Будиним сузама“ Богдан доживљава једну врсту разочарања у људе којима је веровао и зато се понизно обраћа Богородици, пита је „Реци ми, Пресвета Мати, колико траје сатански плес?“ у нади да ће кроз животне знакове добити одговор на песму, односно молитву, јер ова песма јесте молитва. Можемо наћи и симболе пупут петла који наговештава крај илузија („Крај епопеје“), има магијску и религијијску симболику у народу, крај демонских утицаја, свега нечистог, али и ваши и бубашвабе („Осама“) које су супротност чистоти, мисли које узрујавају, док се „патуљци из кичмене мождине“ могу тумачити као део несвесног, јер, не каже се без разлога, „сачувај то негде у потиљку“, везани су за оностарни свет. Осим патуљака, можемо наћи и злодуха са кошницом („Сподобе“). Врло јака метафора за недостатак вере, клањање ниским и неморалним вредностима, свему ономе што нам се сервира кроз неадекватну литературу, медије, музику. Исто тако су чест мотив у авантуристичким филмовима. Имају симболику будности, да се усмеримо ка просветљењу, али и смрти, јер и сами знамо колико могу бити опасне по живот у неким случајевима. Богдан чак у једном тренутку пореди Маслинову гору са градом који посећује или у ком живи („Негде у пиринчаним пољима“). Могуће је да због свега што сам навела имамо једну нову Содому и Гомору и зато овај песник сматра да нисмо достојни прича са Маслинове горе, места врло битног за хришћанство одакле је Исус кренуо на свој пут ка Јерусалиму и вазнео се на небо. Поручује да нисмо достојни Христове жртве и вазнесења јер један део нове генерације не може да одоли „црној пучини бесмисла“ („Последња здравица“), међутим, неки виде и наду и излазак из тог бесмисла. Такође, имамо још једно религијско место, „Зид плача“ („Снови исписани на Зиду плача“), на коме верници остављају своје молитве у пукотинама зида, пишу жеље и снове. Ипак, ово свето место неки само посматрају као „извор испуњавања жеља“, као обред, не прилази се са искреном намером и покајањем и због тога се не налази прави пут у живот,па када се то догоди, умемо да окренемо леђа Богу, рађа се сујета, губи се осећајност

према ближњем и улазимо у зачарани круг страдања.


У наставку текста следи Богданова песма

КРАЈ ЕПОПЕЈЕ

 

кад пресахне извор с ког живот се напаја

отплешеш последњи танго

лепотице нестану с подијума за игру

и петли одсвирају фајронт

 

пундравци не дају мира

ал’ сва су врата затворена

браве замандаљене

 

носталгија разара

немоћ убија

 

реалност су чет’ри пожутела зида

 

како су далеко бирзуци Монмартра

и даме из Улице црвених фењера...

 

здепасте Шпањолке на ћошку Ла Рамбле

и супруге утамничене браће из Палерма...

 

шта ли раде лујке Будима и Беча

памте ли још стару оседелу господу...

 Сузана Рудић

20 views0 comments

Comments


Post: Blog2_Post
bottom of page