Збирке које је до сад Барбара Новаковић објавила се тематски надовезују и заиста би се могло рећи да је њена трећа збирка поезије „Најдужа молитва“ дефинитивно њена трећа срећа, дело које ће обележити њену каријеру. Чак ми је једном приликом рекла да осећа да је то оно право, да осећа неко усхићење које ће јој обележити живот. Ако икога питате шта је љубав, вера и верност и завет, мислим да треба да отворите корице ове збирке и тамо ћете наћи одговоре. Илустрација на корицама већ наговештава радњу ове збирке, па да почнемо.
И овај пут, песникиња Барабара Новаковић ме оставила без текста својом трећом збирком песама „Најдужа молитва“. Милим, а истовремено објективним речима које користи у поезији, једноставним, ритмичким, које за милисекунду врате у реалност и не дају да се хранимо заблудом. То потврђује и стих „Живот је увијек један, као и смрт, само је љубав једина!" Искрено читаоцима говори оно што и сами не можемо да признамо “суздржавамо се од корака, близине, присуства и хтјења “. И мислим да овог треба да се држимо, да нам буде водиља кроз живот. Чини нам се да је, хладоћа безосећајност сувише завладала људским душама него раније, али ту су вера у љубав која може променити свет. Она верује у један једини сусрет љубави, истински, од Бога дарован, у љубав која је као платонски сазрела да може достићи и физички додир , а да се не претовори у страст која је пролазност. “Моје је највеће оно што се не мјери видљивим размјерама, оно малено за испод нокта, у шта стају сва лажна царства“ , овај стих потире управо све оно материјално, Барбара попут Божијег посланика својом „Најдужом молитвом“, отвара врата истине. Ко не зна Барбару, на прво читање њене поезије, помислиће да је то једна старија дама, али не то је само душа која је у овом једном животу живела хиљаду пута. То
је дар, способност да се они који су оболели од животних разочарења оправе, буди у нама храброст и свом животном сапутнику чува леђа од лажних пријатеља, што “пред очима чврсто стежу руку, праведном десницом претходно пилатски опранпим од гријеха“.
Поезија ове песникиње је жива музика, лична исповест која милује уши и оставља један епиграф на души, лични потпис који неће никога учинити равнодушним. Поручује нам да ипак требамо препознати оно што нам даје живот, да је срећа можда овог трена пред нашим очима, само је ми врло често преобразимо у пропуштену прилику. Живот, ипак не уме да буде стрпљив, не уме да чека, па нас поново врати на исте колосеке и Божије сусрете. Зато треба бити обазрив јер „ оно што немаш, постаће једино што имаш“. Ово неверватно подсећа на Васу Ладачког, који је постао синоним за пропуштене животне прилике, који је имао све осим љубави, бол је носио у срцу и умро са њим. Зато треба врло пажљиво раздвојити узалудност од истинске животне сврхе, једине љубави за живот и борити се за њу речима и делима. Треба научити обуздати научити оно анимално у нама, које нас после свих битки сатера у један ћошак да цвилимо. Како каже Барбара, „ не мора се двапут бити човјек и не мора се двапут од ребра створити жена“. Порука је, правда је једини истински пут, а да се жена једнино може сачувати љубављу и постати станиште свега, цела васиона. Исто важи и за мушкарца који је спреман истински без обзира на све да заволи, може постати жени миран брод у олујама. Има у Барбариној поезији и боли које никада никоме није рекла, само папиру. Постоје и кајања која су се родила да би се на крају опет исплели сусрети њеног човека и ње који су толико различити, а опет живот их веже неком духовном повезаности да једно другом постану ослонац. Песникиња се не обазире на спољашње факторе, већ се труди да задржи љубавну целину у животу, исто је и са њеном песмом. Нема одступања, сама збирка представља хронолошко настајање једне љубави, али и живота. „Срце је мудро, али не
зна. Мозак зна, али није мудар.“ Било би идеално пронаћи равнотежу између ова „два
зла“, како каже Барбара, али у љубави понекад морамо прихватити и оно непознато, јер сам човек је као месечева мена или егзотична биљка за коју нисмо сигурни да ли јој треба мало воде или мало више. Једно је сигурно, у непознатом је потребно препознати себе да бисмо спознали друге, прихватити различитост и дати отпор оном што нам намеће разноврсно доба у коме живимо. О томе одлично говоре Барбарине песме „Поларитет“ и „Мудрост“.
Сузана Рудић
Comments