Tragajući za identitetom, grafičarka Alena Klaćikova zaokružuje cikluse slika, grafika, crteža i kolaža iznedrenih u proteklih pet godina rada.
Sami ciklusi, podeljeni tehnikama, vremenom, različitim mentalnim stanjima, bez obzira na svoje međusobne različitosti, su protkani istom namerom: autorka pokušava da se dotakne pitanja o sopstvenom identitetu i šire gledano identitetu mladih u kriznom dobu u kojem živimo i u kojem se formiramo. Misli se konkretno na vreme nenadmašne narcisoidnosti, vreme koje veliča “self image” (sopstveni imidž) naspram “self worth” (sopstvene vrednosti), odnosno na odsustvo originalnosti, samokritičkog stava, introspekcije, preispitivanja, a samim tim i poznavanja sebe i drugih.
"Bruno", kolaž, 16x11cm, 2018.
Najvidnija ilustracija ovog, svima nam poznatog, degradiranog stanja ljudske svesti jesu tzv. “selfiji”, koji ne samo da su još jedan od mnogobrojnih medija veličanja sopstvenog ega, već i najmasovnije primenjenih šablona ponašanja i izgleda. Svakodnevno vidimo portrete na kojima čovek ne liči na sebe, već na kvazi ideal, na jednu banalizovanu, izmeštenu i iščašenu percepciju sopstvenosti.
"Adorno", kolaž 12x18 cm, 2020.
Namera nije puka kritika, već da pokušaj da se posmatračeva pažnja preusmeri na prikaz jednog čulnog, unutrašnjeg stanja, na ogoljeno naličje portreta. Serija predstavljenih kolaža je poslednja u nizu i predstavlja odabran broj radova na kojima su frontalno posađeni likovi/obrisi.
"Aurora", kolaž, 13x10 cm, 2020.
Njihova, večito ista pozicioniranost predstavlja tu humanu crtu i kolektivno stanje koje nas sve povezuje, a različita stanja unutar oblika/lika naspram pozadine/sveta prikazuju raznovrsne načine gledanja na svet, karakterne odlike, intimna pitanja, unutrašnje borbe koje nas definišu i čine posebnim. Jer sve što je prirodno, pa i mi sami, ima svoj jedinstveni oblik i pečat, svoju blaženu svojevrsnost. Bitka savremenog čoveka jeste da istu ume da prepozna. Ona se primećuje u najdiskretnijim, najnesputanijim crtama lica, frazama, pogledima, nepromišljenim rečenicama, nesputanim reakcijama i sl. Iste su inspiracija i polazna tačka Aleninog rada.
"Asunision" , kolaž, 13x10 cm, 2020.
Alena pokušava da uhvati tu lepotu jednostavnosti, trenutak naboja, brzinu promene raspoloženja, momente koji surovo definišu ličnost i da se predstavi u svojoj nespretnosti i nesavršenosti, bez toga da pretenduje da opiše bilo koga ili šta iz spoljašnjeg sveta, jer je spoljašnjost odraz unutrašnjosti, a ne obratno.
U odnosu na pređašnja dela, ova serija je svedenija, linije i potezi su blago redukovani, te su ostavili prostora novoj igri: sučeljavanju različitih površina, polja boja i tekstura koja prestaju da budu u konfliktu, već zajedničkim snagama grade kompozijciju dela. Ovog puta, autorka bira kolaž kao medij izražavanja, te unosi brojne sintetičke i strane komponente u delo. Shodno tome, radovi su nastali kao rezultat dugoročnog skupljanja, čuvanja, pronalaženja, otkrivanja i manipulisanja novih i starih papirnih materijala. Značajna komponenta jeste ta, da su gotovo svi kolaži prožeti grafikom, bilo to u prenosnom smislu izražene ekspresivnosti i kontrasta ili direktnom, gde je parče probnog otiska našlo svoje mesto u novom i neočekivanom kontekstu. Još jedna odlika koja ističe ovu seriju jeste vremenska distanca.
"Diego", kolaž, 25x20 cm, 2019.
Za razliku od pređašnjih, nisu rađeni u dahu, nisu hitri, usplamteli, već smireniji, svedeniji i odmereniji, upravo zbog specifičnosti ovog medija koji zahteva strpljenje, promišljanje i pažljivu selekciju. Alena se iskreno se nada da se u ovim radovima mogu nazreti vrednosti koje se trudi da afirmiše, a posmatraču je ostavljeno da rasudi o tome da li su one uopšte prisutne i ako jesu, kakve su, koje su, i sa kojima može da se identifikuje i saoseti. Posmatrač svojim viđenjem može samo da obogati delo, zbog toga se trudi da mu ostavi prostora za sopstvenu interpretaciju. Ta asocijativnost dela nije ništa drugo do pokušaja likovne igre sa maštom posmatrača i želje za susretom sa novim zapažanjima.