Tradicija se brani slobodom - Irena Plaović

Postoji neki mit o nespojivosti urbane kulture i klasičnog, humanističkog znanja. Na koji način razbijaš taj mit i kako muzika koju slušaš i generalno, savremena (sub)kultura utiču na tvoj književni, ali i kritičarski rad? Rekla bih, da parafraziramo čuveni stih i malo se s njime poigramo – tradicija se brani slobodom! Humanističko obrazovanje i sve što ono baštini nemaju nikakvog smisla ako se njihova vrednost iznova ne preispituje. U stvari, upravo je kritičko mišljenje, prevrednovanje, slobodoumlje, preispitivanje tradicije – humanistička tradicija. Muzika koju slušam raznovrsna je i utiče na moj rad u jednakoj meri kao i druge umetnosti i neumetničke prakse kojima sam izložena. U tom smislu, nekakva subkultura, recimo hip hop kultura, jednako pripada mom iskustvu kao, na primer, Platonovi dijalozi ili Teodosijeve hagiografije ili Instagram postovi o horoskopu ili poezija Morisa Seva. Sve je to moje iskustvo i sve su to moje kulture, i one jedna drugu ne isključuju – isključuju ih samo skučeni duhovi.

Irena Plaović, pesnikinja

Kao književna kritičarka, možeš li nam reći nešto više o sadržaju savremene poezije? Šta se plasira u književnu sferu, kako ti kvalifikuješ poeziju? Ne bih sebe nazvala književnom kritičarkom. Ja se više bavim istorijom književnosti, retorikom, hermeneutikom, teorijom u nekim njenim aspektima. Savremenu poeziju pratim kao zainteresovani čitalac, koliko stignem. Ima tu mnogo dosadnih sadržaja koji me, žargonski rečeno, ,,ne voze“. Ima i sjajne poezije, posebno najmlađe generacije, koja me na momente oduševi. Na Internetu sam naišla na pesme Matije Sadovića koje me, recimo, diraju svojom neusiljenom nežnošću, tu je i jednostavnost Spasoja Joksimovića, ili prodorna originalnost Uroša Ristanovića, ili harizmatična erudicija Sofije Živković.Čitam i Rastka Lončara, Aleksandru Batinić, Tijanu Savatić, Jovanu Ilkić, Milicu Špadijer. Kao neki primer zaista velikog pesnika generacije koja je nekoliko koraka ispred nas uvek izdvajam Gorana Korunovića ili, u okolnim zemljama, Marka Pogačara. Na pitanje šta se plasira kao poezija, rekla bih da se, nažalost, kao poezija veoma često plasira proza! Za zbirku „Veliko toplo“ dobila si nagradu „Stražilovo“. Koje su tvoje „teme“ u poeziji i da li ti se poetika unekoliko promenila nakon ove zbirke? Kako se pisanje pesama uklapa u tvoj profesionalni rad? Postoji li element angažovanosti u tvojoj poeziji i da li je ona nephodna? Moje teme su, rekla bih, lažno raznolike. Na prvi pogled čini se da tu ima svega i svačega, a u stvari je sve to jedan isti kompleks problema - ,,ja“ u svetu, pitanje identiteta i istraživanja/izražavanja sebe u odnosu na drugog i u odnosu sa drugim. Sve to podrazumeva bolove i strahove, ali i zanose i radosti saznanja. Za mene je poezija način istraživanja, jedno pod-racionalno, van-racionalno, ali ne uvek i protiv-racionalno studiranje. Pisanje pesama mora da se uklopi u moj profesionalni rad jer ja ne pristajem da se ne uklopi. Nalazim, po svaku cenu, vremena za to. Nije uvek lako. Profesionalni rad nastavnika i saradnika na Univerzitetu podrazumeva, ako se hoće da se radi dobro, velik trud oko nastave, iznalaženje načina da se materija približi studentima i da se oni nađu u pravom procesu obrazovanja, do koga je zapravo teško doći, jer mora da se prođe kroz slojeve nezainteresovanosti, ili navike učenja i reprodukovanja informacija, da bi se to zamenilo punim angažovanjem duha, razvijanjem nekih malo viših stupnjeva mišljenja, komparativnih sagledavanja, sinteze, ulančavanjem raznih znanja i umeća sa svih nivoa obrazovanja i iz raznih predmeta. Ali mogu da kažem da je obrazovanje zaista moja strast, tako da mi je uvek inspirativno da unapređujem različite aspekte nastave. Situacija sa karantinom bila je, zapravo, pogodna za to. Pored svega toga, naše profesionalno angažovanje podrazumeva i naučnoistraživački rad, koji, opet, zahteva i vreme, i konstantno učenje, a bogami zahteva i da malo od svoje strasti sačuvate za to. Tako da je možda najveći izazov baš raspodela strasti, pre nego raspodela vremena. Mislim da angažovanost u poeziji nije neophodna, nego da je neophodna angažovanost u životu. Svratište, Sigurna kuća, Solidarna kuhinja, Krov nad glavom, Versko dobrotvorno starateljstvo – to su najlepše angažovane pesme.

Od malih nogu u književnim vodama, Irena Plaović

Koliko lična priča pomaže mladim autorima da njihovo delo dobije veću vrednost, a koliko rad i talenat? Spremaš li neku novu knjigu poezije? Lična priča je imperativ Internet društva, to već svi znamo. Pravljenje nekog narativa o sebi koji se onda plasira na razne načine na društvenim mrežama može, da se razumemo, da bude i kreativan i inspirativan i umetnički čin. Za to je primer, recimo, moj najdraži reper Bege Fank, koji je samopredstavljanje i filozofski obrazložio. Sećam se i da je Milica Špadijer od svog Fejsbuk alter-ega napravila izložbu u Kvaki 22 pre neku godinu – meni je to bilo veoma zanimljivo. Ali može da bude i jedna vulgarizacija, jedno banalizovanje, kao što može da bude i jedan komični egoizam. I za to ima primera, ali je takvim primerima nenavođenje kazna. Da, nova knjiga je u pripremi. Zvaće se ,,Temelji čega tačno“. Takođe, pišeš kritike za pozorišne predstave. Otkud naklonost prema pozorišnoj kritici? Da li si više pristalica tradicionalnih pozorišnih izvođenja ili savremenih? Kakva je budućnost pozorišnih dela u odnosu na trenutnu situaciju i umetnosti uopšte? Pisanje pozorišne kritike sam pomalo zapostavila. Interesovanje je dugotrajno – ja sam u gimnaziji htela da budem reditelj, pa sam od toga na četvrtoj godini odustala i ipak se opredelila za književnost. Bavila sam se dugo i glumom, moj deda je bio reditelj, a pradeda glumac, i išla sam na glumu kod Vlade Andrića, inače i sjajnog pesnika za decu, pošto pričamo o poeziji, i to još pre nego što sam krenula u školu! Tako da je ta ljubav prema pozorištu zaista duboka i imam je otkad znam za sebe. Mnogo mi nedostaje pozorište ove godine. Volela bih da ponovo počnem da pišem kritiku, i to kritiku alternativnih, amaterskih, studentskih, putujućih, neobičnih pozorišta. Mi na Fakultetu imamo sekciju scenskih umetnosti, a ja se zanosim idejom da jednom, ako bude bilo prostora, napravimo i pozorišnu scenu. Što se tiče pitanja o tradicionalnim i savremenim postavkama, i šta više volim, neka odgovor stane u ovo jedno svetlo ime koje smo ove godine izgubili: Igor Vuk Torbica. Mislim da je on svojim kratkim ali veličanstvenim stvaralaštvom odgovorio i na vaše sledeće pitanje, ono o budućnosti pozorišta. Ukratko – budućnosti će biti, ali samo ako teatar bude beskompromisan, u svakom smislu. I za kraj, nekoliko stihova Irene Plaović. Ko po loju 1 Planem plamenom praseta tamo kod Diše u dvorištu u pećnici, i sutra zagrizem šta mi se kaže, na primer okruglu gumu Ima težinu gušću od plastike stvarniju pa mi se čini jabuka preksutra opet ostavila bih tregere oko tuđih ramena i kaiš po tuđim leđima pa kad se prelazi gnezdo žičano slaninom namažem tabane bešika mi ne drhti i nema svečanosti glatko tečem u praznik 2 Plamene pare mirišu i svi mole Nastasja Nastasja i svi kidišu na moju zavetnu žalfiju na moje mekane uši. I vadim zlatne poluge iz nedara iz grobova spolja su samo čvrste iznutra sve se topi čelični crveni kikot zamka za pobednike 3 mi zato opaljeno kročimo na pola koplja neukrotive pertle u fugama oduvek palaca mini trava čupkam je troprstom da budem sama da budem neko znamenje sve mi zalavandara pa sam u kupki sutra stara i sveža, obična i osmuđene đonove ostavljam ispred vrata 4 i kad se spustimo: vatra oblizuje gelendere prodire nam u kvake i maloj kornjači, kaze Pata, provrelo gvožđe preko vrata pa cap u kazan dok se ne odvoji kućica-kora i čorba postane spora ko njena majka kornjača kornjača meka ko duša u meni uzdiše čučanj i čuka lepo svetluca ko uvezani restlovi kože na mojoj još maloletnoj tašni 5 pa ipak to je bahato. žutomodro, zapupelo, zaustavljeno. ne jedeš mrljaviš sedneš na topli ivičnjak i onda prelamaš, kodekse, procedure, parastose, umivaonike, u ohrabrene rastvore dobro je, vidiš, ne peni Stena van Topčidera Odjednom miris peršuna postaje mi podnošljiv. Kupujem novi jastuk – kontejner opet otvara svoja onostrana usta. Ovoga puta zauvek. Vazdušno korenje više od metra čuva nas jakog vetra i mekanog tla. Tamo kroz cev ću prodisati, ogromnu parabolu nad zatravljenim kanalom. Tamo je barski slalom sažet u graktanje, ne-kreket, nešto od čega strepim. Nešto nadneseno, buknulo. Stena o koju se zloba, Svetska čuda i tako dalje; stena o koju Oslanjam grudi u snu, ja repat migrant iskljucan, Raspet pomoću štipaljki, na nekom krajnjem zapadu, Sa nogama u vodi. Ovde već nema ježeva da nešto strašno kažu. Unutra sneg Pao je sneg zastrašujuće krupan na kraju marta I Karaburma mi se učini mali Zografu Na odstojanju lepote, Himetus, Camblak Hil na Antarktiku Večernji sneg nas zakopava I svi smo ludi od spokoja Spaljuje mrtve u nama Ne gori, nedelja je Šta hoće ovaj golub pod mojim kapkom Već se i Zvezdara beli I mali penzioneri udišu ovo prazno koje je buknulo; spokoj, svi smo poludeli, spokoj Opet mi blista sveća u donjem delu stomaka A palila sam je gore u želucu za zdravlje Al’ sve to samo u očima, pred bronzanim kupolama nemim i eto Sad mi klepeće tu ova ptica I mirišem na ništa U snegu koji je bio tako težak da Evo, april ga leđima guta A on tri metra plitak Kao nebo-za-ljude Sve premreženo jednom po jednom pticom na baterije Terase prazne, zgrade pocrvenele, kazne Sitne i mušičave, komšije zadihane Ne čujem, nedelja je Nešto sam sanjala čega ću morati da se čuvam Narednih devet godina, rekla je nečija ujna Mirni tajanstveni filmovi Uvek odnekud nevidljivi Duvan, nedelja je, ne zameri I dokle više nedelja Odvrnuću u sebi brazilski radio, ja sam Dve crne klompe na saksiji Dve nogavice egzotične Divna i strašna scenografija nemačkog nekog Turčina Na jednom prošlom Bitefu. Ništa, bukvalno ništa, samo taj sneg što ućutkuje I potreba da svako izmišlja svoje obrede Neki na primer psalmi u pola deset ujutro i Dublje li nas nema, dublje se, kao, ne znam koja misao spašava Dobro je, topla, plava šolja u ruci, nedelja Je i evo ih grakću, evo pevaju stotke iz telefona Bilbord igra nebo nedelja igra Samu sebe zavejanu i pustu a u stvari Su dole, tri metra ispod snega, tamo gde se uvijaju Neprebrojiva creva Prostranija od neba Varimo varimo varimo tihost u smetovima I kolko hoćeš ima razloga da se ništa Nikada ne prećuti A pesma opet: ajde, uđi malo unutra