U tvojim pesmama čitaoci često nailaze na slike staraca, tvoju usamljenost između četiri zida.
Da li se ujedno plašiš starosti i samoće? Čemu težiš kao mlad pesnik?
Starost, samoća i smrt jesu česti motivi moje poetike, smrt ponajmanje, jer je još uvek isuviše apstraktna osim ako se ne razume u kontekstu sitnog umiranja, umiranja pomalo na svakom koraku,svakog dana, takva smrt mi je već dosta bliža. Osećaj samoće je najbolje opisan u pesmi "Grad" a strah od starosti u pesmi "Kad budemo stari". Tek bavljenjem tim strahovima te strahove i možemo pobediti, treba im prići iznutra, sa ledja, trojanski.
Da li imaš uzore iz savremene poezije i iz perioda impresionizma, romantizma?
Nemam uzore u klasičnom smislu te reči. Imam pesnike čiju poetiku smatram za blisku mom senzibilitetu. To bi bili Dobriša Cesarić, Stevan Ričković, Tin Ujević u prvom redu. Ritmičnost i melodija, melanholija i jedna velika unutarnja snaga reči su mi kod ovih pesnika najbliži.
Kosta Kosovac, pesnik
Koji su nedostatci i prednosti savremene poezije?
Nedostatci su: odricanje od tradicije po svaku cenu, aktivizam(bilo kakve vrste) koji se pokušava uvesti na mala vrata kroz stihove, usled nedostatka talenta vulgarnost kao skretanje pažnje, preterano nabrajanje, uvođjenje anegdota i naracije, bunt po svaku cenu. Prednosti su: oslobadjanje ponekad suvišnih konvencija i svakako to što su autori živi, pa za razliku od onih mrtvih bar postoji mogućnost da u budućnosti nešto vredno stvore.
Da li su oni najstručniji istinski stručni što se tiče književnosti, (žiri na konkursima, izdavači) ili je samo cilj komercijalizovati knjigu bez obzira na sadržaj?
Ono što je najbitnije kod vrednovanja nekog rada, kako tuđeg, tako i svog, jeste osloniti se na lični osećaj. Pritom, da bi se verovalo ličnom osećaju taj osećaj treba graditi i negovati, razume se pre svega čitanjem. Najviše verujem ličnom osećaju i to bi preporučio svim mladim ljudima. Oslonite se na njega al pre toga stavite ga na test, školujte ga i dajte mu vremena da sazri.Ako osetite da je pesma dobra, onda je dobra, nije bitno šta će vam ko reći. Tek posle, nakon toga, dobro dolaze i kritičari kao i sami čitaoci i njihova mišljenja. Ali pre svega ličan sud. Što se tiče pitanja da li je kvalitet bitan? Moj odgovor je da je kvalitet jedino i bitan u umetnosti.
Da bi napisao savršenu pesmu, šta je bitnije rad i zanat ili talenat? Da li postoji savršen stih i šta za tebe predstavlja?
Ako u nešto verujem onda verujem u Talenat. „T’’ velikim slovom.
U nekim drugim životnim oblastima poput sporta ili nauke, verujem da više znači naporni rad i usredsređenostm, ali u umetnosti Talenat je za mene sve. Da li ga treba razvijati i negovati? Naravno! Ali ako njega nema, nikakav rad ni trud tu vam prazninu neće moći nadomestiti. Što se tiče savršenog stiha to je možda malo prejaka reč ali uspeli stih svakako da postoji i hvala Bogu ima ih toliko... pre svega jednu snagu, poletnost i efektnost treba da poseduje.
Da li u Srbiji mlađa populacija dovoljno čita? Živi li poezija među mladima koji su rođeni posle 2000.godine?
Verovatno da se ne čita dovoljno.
Kako to menjati, je dosta složenije pitanje i zahteva vreme i veliki trud pre svega prosvetnog sistema. Poezija je moguće da se u određenoj meri i čita, jer je kratka forma ali pitanje je da li ta poezija ima vrednost ili mladi ljudi koji još nemaju i nisu započeli izgradnju vlastitog ukusa, izjednačavaju popularnost sa kvalitetom.
Kako na tebe kao na mladog pesnika utiče brz tempo današnjeg života? Kada bi imao moć da oblikuješ vreme, kako bi ga oblikovao?
Vreme sam uvek osećao kao izmišljenu i relativnu kategoriju, tako da neki odnos prema vremenu i nisam formirao. Imam svoje načine i mehanizme da usporim i život i sebe, a jedan od njih je svakako čitanje.
Ove godine si bio finalista na 52. Festivalu poezije mladih u Vrbasu i na „ Timočkoj liri''.
Možeš li nam preneti iskustva sa tih festivala i da li si pronašao zajednički jezik sa učesnicima?
Zbog pandemije nije se nijedan festival do sada održao, premda se uskoro očekuje. Nažalost, nisam preterano društven a i uvek sam smatrao pesnike za krajnje individualce. Pored tog mog ličnog zatvorenijeg pristupa, ipak mi je drago kada vidim mladu osobu koja sa istim žarom i ubedjenjem stvara poeziju, lep je osećaj.
Da li ti je pisanje pomoglo u emocionalnim i duhovnim rascepima ukoliko ih je bilo, da li je pesma zacelila rane i usmerila na nove životne puteve?
I jeste i nije. Pisanje je zapravo čeprkanje po sebi, a čeprkati po sebi zna biti opasno. Ono što zna da pomogne jeste: priroda, deca, muzika, Bog. Ipak da ne bih sebe uhvatio u kontradiktornosti treba se vratiti na prvo pitanje i moj odgovor, jer upoznavanje sebe koliko god bilo bolno i opasno svakako može i koristiti i koristi čoveku.
KAD BUDEMO STARI
Kad budemo stari,
sećaćemo se, kako su prolećne večeri mirisale na koh,
i kako su majke brižljivo širile čaršafe,
kao da su presvlačile nebo, u belje,
Ali, da li ćemo imati snage da se setimo,
onog psa što je u nama lajao, na krv i koske,
i jedne ciganke, što je bila u srodstvu sa letom.
Kad budemo stari,
sećaćemo se, da nam je krv mirisala na rakiju,
i da su nam oči bile rascvetane bombe,
koje smo nosili, kao najljuće oružje.
Ali, da li ćemo imati snage da kroz sećanje,
sve ono jednom oćutano,
oćutimo po drugi put
ANA
Stvoriću te od snova i rime,
Od kišnog ritma i čežnje gram,
I svakog dana davati novo ime,
Niko mi neće trebati stvoriću te sam.
Od bosih želja i malo vina,
Od nekog davnog pogleda,
I svi će me prokleti što ne želim sina,
I svi će mi zavideti kad me pogleda.
Znam smejaće se svi Crnogorci,
Što jedino kad se sin rodi piju.
Kad ti budeš učila da ljubiš,
Njihovi će da se biju.
I daću ti da se igraš u blatu i ne moraš da voliš cveće,
Dok drugi skupljaju lutke, ti penji se na drveće.
Stvoriću te od ovih šaka,
Od belih laži i od čega se ne sme.
Hrabriju od svih dečaka,
Nežniju i od pesme.
GRAD
Što je veći grad,
to si više sam.
Došljak to ne shvata.
Ti poznaješ celo selo,
A ja ni pola svoga sprata.
Čelični vozovi u tebe zure,
Sovjetski soliteri gordo stoje,
Umesto železnice ljudi jure,
I niko ni za kog ne zna ko je.
Ovde se boluje od velikogradnje,
Ovde se boluje od velikih snova,
Sve je ovde megalomanskog ruha,
Izuzev ljudi, izuzev duha.
A najviše samoće na trgovima ima,
I najusamljeniji si među ljudima.
Kosta Kosovac