Reci nam nešto o svom početku. Kada si odlučio da budeš umetnik?
Sećam se svog prvog crteža, imao sam oko tri godine, pokušao sam da prekopiram mamin crtež mede. Kao mali, voleo sam da kopiram crtane junake, uvek sam ih crtao iz glave, po sećanju. Možda će zvučati kao kliše, ali nekako sam oduvek znao da ću se baviti likovnom umetnošću, kao da nije bilo drugog izbora. Čak i u osnovnoj školi, ja sam bio onaj koji najbolje crta u razredu. Kada sam trebao da se odlučim koju ću srednju školu, za mene je postojao samo jedan izbor.
Crtež crtan ugljenom, velika studija enterijea,180x130, Marko Piroški
Šta je kompleksnije: crtanje akta ili eksterijera i enterijera? Koje umetnike više preferiraš, impresioniste ili neoklasičare, renesansne umetnike i zbog čega?
Mislim da je i jedno i drugo podjednako zahtevno. Kod akta su najbitnije proporcije, ljudsko oko to odmah primeti ako ne štima. Kod enterijera i eksterijera tu je najvažnija perspektiva. Čovek voli lepotu i traži sklad u slici. Što se tiče umetnika, teško mi je da odaberem jer u svakom pravcu ima nešto novo i zanimljivo. Možda eto realizam, ne samo po realističnom načinu oslikavanja, već i po odabiru tema – socijalne i društveno-kritičke.
Crtež crtan ugljenom, velika studija enterijera, 180x130cm Marko Piroški
Autoportret, Marko Piroški
Dosta vremena smo u poslednje vreme proveli u enerijerima. Kako su na tebe uticali umetnički izazovi koji se se događali širom sveta? Misliš li da je to dobar početak da se nešto promeni u svetu umetnosti?
Mislim da je ovo vreme kada smo se svi pomalo zavukli u sebe. Iz toga na svet može da izađe mnogo toga ličnog, intimnog. Umetnici sve više teže da prikažu svoja osećanja, svoj lični stav prema svetu. Svet se menja, a to je dobro. Ko zna, možda je ovo početak nečeg novog u umetnosti?
Studija akta, Marko Piroški
Kako bi iz ugla filozofije i umetnika definisao lični prostor? Da li je to samo prostor okružen sa četiri zida ili nešto više o toga?
Lični prostor za mene je poput ljuske jajeta. U njemu se krije potencijal, mogućnost za nastanak novog života. Taj prostor je skučen, ograničen, mračan, ali i prijatan, tih i topao. U njemu se razvijamo i rastemo. U njemu stvaramo i sanjamo.
Da li voliš da testiraš sebe kao umetnika? Na koje načine?
Haha, da, volim da sebe testiram. Kada nemam ideju za rad, obično izmislim neki izazov. Jednom prilikom sam sebi zadao izazov da nacrtam 1000 crteža za jedan dan. Računajući da uradim jedan crtež za jedan minut, trebalo bi mi preko 16 sati neprestanog rada. Crtao sam ceo dan sve dok nisam više mogao fizički i psihički da izdržim. Nisam uspeo da pobedim izazov, ali sam nacrtao 500 crteža.
Šta radiš kada dođe do „zasićenja“ od olovke i papira, na koje načine se rekreiraš? Čime se trenutno baviš u istraživanju crteža? Da li možemo očekivati izložbu u skorije vreme?
Kada mi je dosta crteža, obično se totalno izolujem od njega, nekad treba sebi dati oduška. Gledam serije, čitam stripove. Promena sredine, odlazak u prirodu ili u dobro društo takođe pomaže za odmor uma. Trenutno sam se posvetio slikanju, to me opušta i prija mi. Takođe, sa strane radim i na jednom stripu, ali o tom potom. Što se tiče izložbe, planiram da bude od sledeće godine kada se malo smiri ova situacija sa koronom, a u međuvremenu radim na novim crtežima i slikama koje bih tom prilikom i prikazao.
Autoportret, Marko Piroški
Koje srpske i strane savremene i tradicionalne umetnike bi izdvojio i zbog čega?
Nikada nisam preterano mario za umetnike iz istorije umetnosti, nisam imao omiljenog umetnika, nisam kopirao crteže starih majstora, više sam bio fokusiran na svoj rad. Volim Uroša Predića i Gistava Kurbea i njihov pristup slici. Mada ipak najviše inspiracije dobijam dok gledam radove mojih kolega, od njih sam mnogo naučio i vidim kako svi zajedno napredujemo.