Vapaj za dušom cigana
Zvezde su bile nada, pod kojom ste spavali
vatra je bila vrelina, koju ste životu darivali
na konje s kolicama čergarskim svu ljubav sveta ste nosili
šarenim maramama i šalvarma svemirskom sivilu ste prkosili.
U pesmama vašim, glas divljine ste hvatali
prosili ste, patili, pevali i gatali.
Od kada ste rekli „Ne“ slobodi,
od kada ste prestali
dajrama udarati i harmonike svirati,
od kada ste konje pustili da odu
tada ste robovi ko svi postali.
Sada niste CIGANI,
utopili ste se sa svetom ostalim.
Svi ljudi ovog sveta, svojega se odrekli
i vi ste čerge napustili, sebe ste porekli.
Tajnu ljubavi i slobode ste odali
svoju lepu dušu cigansku ste prodali.
A duša je vaša od vajkada telo violine,
koja ume i smeh i suze da oduzme bogovima sa visine.
Ajde cigani budite opet to što jeste,
živite k’o nekad od danas za sutra,
radujte se k’o da su zadnja svaka nova jutra,
plamen vatre čergarske nek je opet u grudima,
budite opet, uzor slobode drugima.
Miris lipe
Zapitao sam cvetove lipe:
Šta mi možete reći
o vašem opojnom mirisu?
Odgovoriše zdušno
da o njegovom poreklu
upoznati nisu.
I rekoše još:
Cvetamo i mirišemo,
postojimo zato,
to je u našem znanju
tako nam je od prirode dato.
Lišće lipe je šumorilo,
za odgovor na pitanje isto
ja sam ga zamolio.
Reklo je: Zelenim i senim,
s jeseni sam boje zlata
takva mi je narav
od vajkada data.
O mirisu lipe
ne znaju ni njene grane.
Rekle su da su samo zato date
da na njima cvet i lišće stane.
Stablo mi je reklo da je drveta deo
za nošenje krošnje stvoren,
i da će na pitanje moje o mirisu lipe
zasigurno odgovoriti koren.
Koren mi je rekao:
Miris lipe spava u semenu,
a probudiće se u vremenu
kada će cvati uvenuti
na vrhu drveta,
(onda) kada će lipa
prestati da cveta,
I još koren
značajno mi reče:
„O mirisu lipe više ne pitaj,
ne čitaj, ne piši,
kad lipe procvataju,
miriši, samo miriši...
Ružičasta duša
Ponekad sam ja samo duša,
prosejana na sva sita, svačega nezasita
sve ka njoj dolazi, ona kroz sve prolazi
trepetima i zvucima mirno je prenoćište
mirisnim cvetovima udobno sklonište.
Evo je i sada: ka krošnji višnje poseže
do jednog sićušnog cveta ona doseže
otkida ga pažljivo, na sebe prijubljuje
miris mu otima i latice miluje.
Isceliće se duša moja od svih ljutih rana,
jer od cvetnog oblaka ka njoj teče ljubav neprestana.
Opio me miris višnjinog behara
kao da sam vino pio iz hiljadu pehara.
U sebi ja nosim proleća dah,
pa ako ga i ne osetim jasno, mene nije strah,
znam da se pomešao sa mirisima drugim
znam, jer oduvek sve mirise biljne ljubim.
Eh...Taj miris višnjinog behara...
A tek boja!
To je boja najlepših čarolija
što svetove nove stvara!
Gledajući netremice u božanstvenu tu sliku
ružičasto-belo sam se obojio po njenome liku.
Tada i duša moja posta otvorena, čista,
kao behar višnje i ona posta ružičasta, ista.
Vidim, čujem, mirišem i svemu se divim...
Shvatio sam u tom času-ružičastim životom živim!
Ti cvetovi višnje, da li možda znaju
da u mome srcu van vremena traju?
Sa granama višnje ljuljkam se i smejem,
njihove pupoljke toplim dahom grejem.
Nežnost i ljubav oni osećaju...
Najslađi ćemo plodovi postati
-meni to obećaju.
Kad cvetovi uvenuše, novo ruho odenuše
zelene višnje oni su postali,
tek u mom srcu mirisi su ostali.
Rastu, sazrevaju dan za danom,
u proleću divnom, suncem obasjanom.
Kiselasto - sladunjavi ukus im poznajem,
u ustima ga osećam pre no što zagrizem
da popuca tanana kožica i kroz zube sok da proteče
bilo bi to za mene uživanje najveće.
Višnje! Višnje!
Sa vama kao da dva života živim,
za tajnama žudim i svemu se čudim!
Umrli su cvetovi, pojeden je plod,
ali semenka u koštici produžiće svoj rod.
Krug je to večitog umiranja-rađanja ,
sva su ljudska znanja samo nagađanja.
Niko osim stvoritelja ne zna tajnu postojanja
i čaroliju našeg bitisanja.
Miris, ukus, boja višnje – lepote u svakoj prilici,
vrhunski poređane na životnoj slici .
Ne čini me tužnim to što tajnu ne znam,
Ja - ružičastom dušom mojom samo tajnu osećam.
Prepev sa makedonskog na srpski: Aleksandar Dimkoski i Snеžana Aleksić Stanojlović
Filip Dimkoski, pesnik
Filip Dimkoski (1995) pesnik, prevodilac i novinar iz Makedonije. Rođen je u Prilepu gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Fakultetu poljoprivrednih nauka i hrane na Univerzitetu „Sv. Kiril i Metodij“ u Skoplju na smeru-hortikultura. Deset godina je stalni saradnik-novinar najstarijeg dnevnog časopisa u Makedoniji, „Nova Makedonija“. Do sada ja objavio knjige: „Najhranljivije reći-dar detske duše“ (poezija i kratke priče za decu,2010), „Duga iskona“(poezija, 2014), Zajedno da rastemo (poezija za decu, 2018), U bašti samo ljubavi ima (poezija, 2018). Knjiga „Duga iskona“ objavljena je i na srpskom i na bugarskom jeziku, knjiga „Zajedno da rastemo“ objavljena je na srpskom, a knjiga „U bašti samo ljubavi ima“ na bugarskom jeziku.
Za svoju poeziju dobitnik je nekoliko nagrada između kojih: „Književno pero“ Hrvatskog književnog društva za najbolju knjigu za decu u regionu za knjigu „Zajedno da rastemo“ (Rijeka, 2018), Plaketu „Sima Cucić“ Banatskog kulturnog centra za srpsko izdanje knjige „Zajedno da rastemo“ (Novo Miloševo, 2019), Nagradu „Mlada Struga“ Struških večeri poezije (Struga, 2010), Nagrada „Bilo jednom jedno drvo“ za priču (Bitolj-Izrael, 2015/16), Nagrade na festivalima „Melničkih večeri poezije“ (Melnik, Bugarska, 2012 i 2016) i „Belocvetne višnje“(Kazanlak, Bugarska, 2016 i 2017).
Za afirmaciju makedonskog jezika i obrazovanja Savet Grada Prilepa, Filipu Dimkosmom je uručio najveće gradsko priznanje plaketu „3 Novembar“ (Prilep, Makedonija, 2019).
Poezija mu je prevedena na petnaesetak jezika i zastupljena u časopisima, zbornicima i antologijama. Bavi se i voditeljstvom i recitovanjem.