Kada se javlja želja da upišeš kompoziciju?
Kroz celo svoje školovanje na teoretskom smeru u muzičkoj školi „Isidor Bajić“ sam planirala i pripremala sam se za muzičku pedagogiju, iako sam često sama komponovala neke svoje stvari. Tek u januaru, 6 meseci pred sam prijemni ispit za Akademiju Umetnosti u Novom Sadu, sam se predomislila i rešila da zaista upišem kompoziciju i da se time bavim, a da se pronađem u tome mi je pomogao predmet Uvod u komponovanje, koji smo imali u 4. razredu srednje, kao i profesorica koja me je kreativno nadahnula da se posvetim tome. Uspela sam da za kratak period pripremim svoje kompozicije i bila sam veoma srećna što sam bila jedna od dvoje primljenih na smer te godine.
Jovana Filipović, kompozotorka
Šta muzika za tebe predstavlja? Mislim da bih o ovom pitanju mogla čitav jedan roman da napišem, ali pokušaću da pretočim u par rečenica Muzika je za mene nešto slično kao jezik kojim govorim ili kojim pišem. Postoji jedan poznat citat Hans Kristijana Andersena „Gde reči ne vrede, muzika progovara“ i zaista jeste tako. O osećanjima i stvarima o kojima verovatno neću pričati rečima, definitivno ću ih „ispričati“ muzikom. Na taj način, govorim sve ono što mi je na duši, a isto tako, znam da na taj način mogu biti tu za svakoga ko sluša i ko prolazi kroz tako nešto slično. Jednostavno, muzika je iscelitelj i volela bih da moja muzika može da bude zagrljaj i prijatelj svakome kada god je to potrebno. Da li tvoja muzika ima boju? Zapravo – da. Ali u bukvalnom smislu. Sinesteta sam otkad nisam ni znala ništa o teoriji muzike i muzici generalno. Kao mala sam razlikovala pesme po bojama, a tek kada sam krenula u muzičku školu i počela da učim lestvice sam počela da povezujem svaku lestvicu sa bojom u kojoj je čujem. Tako da svaki tonalitet ima svoju boju. Npr. kompozicija za klavir „Green“ je posvećena mojoj drugarici Jeleni, koja ju je premijerno i izvela. Dobila je ime „Green“ zato što je to Jelenina omiljena boja, a napisana je u E-duru, zato što je to tonalitet zelene boje. Planiram već dugo da napišem čitavu jednu zbirku kompozicija po bojama i tonalitetima, tako da se nadam da uskoro taj plan sprovodim u realizaciju. Koji pravac muzike ti preferiraš, za koji misliš da je zapostavljen u društvu i zbog čega? Ja sam izuzetno naklonjena kasnom romantizmu, a pogotovo impresionizmu. Ne bih rekla da su danas zapostavljeni, ali mislim da su potcenjeni. U današnje vreme, kada smatram da smo nekako prošli kroz sve faze i epohe muzike koje smo mogli, konačno možemo bezgranično da se oprobavamo u svim pravcima muzike, ali isto tako, možemo usmeriti naše afinitete ka onome što nam najviše odgovara. Stoga smatram da se kvalitet i vrednost muzike danas ne trebaju meriti po tome koliko je „savremenije“, što je danas, moram reći, nažalost, često praksa, kao i nešto što se potencira čak i kod studenata kompozicije. Iako imam afiniteta prema pravcima koje sam navela, to ne znači da se držim samo toga, jer današnja raznovrsnost muzike nam daje potpunu slobodu da kombinujemo, eksperimentišemo i pronalazimo se u svemu što mislimo da nam odgovara, kao i da probijamo svoje granice na sve strane.
Bura osećanja - prvi stav iz svite "Misli", klavir Da li zaboravljamo duhovnu muziku? Nažalost, mislim da da. Smatram da danas retki shvataju vrednost duhovne muzike, pogotovo naše duhovne muzike – pogotovo naših kompozitora koji su postavili temelje duhovne muzike i horova koji je izvode. Aktivni sam član hora „Sveti Stefan Dečanski“ već 7 godina i kroz istraživanje i pevanje naše duhovne muzike shvatila sam kakvo jedno bogatstvo imamo u nasleđu naše muzike, a da mnogi to ni ne znaju. Počevši od prvih zapisa koji su pronađeni, kao što je „Ninja Sili“ od Kir-Stefana Srbina iz XV veka, pa sve do „Osmoglasnika“ Kornelija Stankovića, Mokranjčeve, Konjovićeve i Tajčevićeve „Liturgije“, Hristićevog „Opela“ i još mnogobrojnih predivnih dela koje imamo u nasleđu. Prof. Tamara Adamov Petijević, koja je rukovodilac ovog hora, ne prestaje da aktivno radi na istraživanju, otkrivanju i izvođenju dela srpske duhovne muzike, a meni je velika čast što sam deo svega toga i što dobijam priliku da izvodim i zajedno sa horom predstavljam naše blago publici. Mislim da bismo mnogo više trebali da učimo o našoj nacionalnoj istoriji muzike, smatram da se to radi dosta površno, a veoma je važno da znamo, pored svetske istorije muzike, šta sve mi imamo, a zaista imamo dosta toga vrednog.
Blažena Sv. Vasiliju Ostroškom, hor Reci nam nešto o tvojim kompozicijama, koje muzičke elemente, pravce kombinuješ i iz čega van umetnosti crpiš inspiraciju? Kao što sam navela, veliki afinitet gajim prema kasnom romantizmu i impresionizmu, a mislim da su mi medijantika i pentatonika omiljene tehnike komponovanja. Obzirom da sam sinesteta, uvek volim da se poigravam sa bojama akorada, to je nekako u meni sve subjektivno, ali baš takva je, na kraju krajeva, i moja muzika – odraz moje tačke gledišta, odraz mene same, impresija okolnosti. Ne ograničavam se čisto na klasičnu muziku, izuzetno volim da ubacujem i elemente džeza, pa čak i pop muzike. Mislim da je zaista blagoslov da mogu da komponujem u današnje vreme, jer je izuzetno zanimljivo praviti sintezu između različitih pravaca i žanrova muzike. Pored kompozicije, takođe sam i kantautor, tako da pišem i sopstvene pesme. Inspiraciju crpim iz svih ostalih događaja van muzike – prijateljstvo, ljubav, šetnja napolju, putovanja, serije, filmovi, zabrinutost, pa čak i blokada u inspiraciji nekad može biti inspiracija da se napiše nešto o tome. Muzika mi je medij kroz koji sve to mogu da prenesem. Zato smatram da baš svaki muzičar - bez obzira na to da li je kompozitor, izvođač, teoretičar – ne treba uopšte da provodi vreme vežbajući celodnevno, jer na taj način, nemamo odakle da crpimo inspiraciju za vežbanje i stvaranje. Ta inspiracija uvek dolazi van muzike, jer to što je van muzike isto toliko predstavlja nas koliko i naša muzika. Koji bi koncert u toku tvog rada i stvaranja izdvojila? Koju kompoziciju? Zbog čega? Izdvojila bih svoj autorski koncert koji se održao 7. maja 2018. godine u Kulturnom Centru LAB. Na neki način taj koncert smatram svojim diplomskim koncertom (iste te godine u septembru sam diplomirala). To je bio jedan veliki poduhvat koji sam sama organizovala od A do Š – od datuma, do izvođača, mesta, plakata, proba, programa, pa čak i scene Iskoristila sam priliku svog autorskog koncerta ne samo da predstavim svoje kompozitorske radove u toku osnovnih studija, već da se predstavim i kao solo pevač, kao izvođač, kantautor, pa čak sam se usudila i da se predstavim kao dirigent, dirigujući horu koji je pevao moju kompoziciju za mešoviti hor „Heruvimska pesma“. Taj koncert je istinski bio jedan omaž mom radu i veoma sam ponosna na isti. Nažalost, snimci sa tog koncerta su se izgubili, međutim, kada bude prošla pandemija, definitivno planiram da taj koncert ponovim, kao i da organizujem još dosta novih. A kompoziciju koju bih izdvojila definitivno jeste kompozicija „Osam kestenjastih konja“ koju sam pisala za master rad. Jednostavno – to je najveća kompozicija koju sam ikada napisala (što po minutaži, što po kompleksnosti, što po sastavu – simfonijski orkestar). Iskreno se nadam da će to delo dobiti priliku da bude izvedeno jer sam izuzetno ponosna na isto! Šta za tebe predstavlja tvoj master rad ,,Osam kestenjastih konja’’? „Osam kestenjastih konja“ su zapravo moji putopisi sa putovanja u Kinu, tj preciznije, severni deo Kine koji se zove Unutrašnja Mongolija. 2018. godine sam imala priliku da kao deo Svetskog omladinskog hora (World Youth Choir) putujem tri nedelje u Kinu, gde smo dve nedelje proveli u gradu Hohotu, koji je najveći grad Unutrašnje Mongolije. Tu sam dobila priliku i da naučim, a i nekako da iskusim mongolsku kulturu. To je nešto što me je izuzetno fasciniralo – od njihove tradicije i načina života, do samog pejzaža, prirode i svega što sam videla kada sam bila tamo. To je bilo moje prvo veliko putovanje i prvi odlazak tako daleko. I dan danas nekad naiđem na svoju sliku sa izleta na Kineski zid i ne mogu da verujem da sam zaista bila tamo. Naime – ono što se krije iza naziva „Osam kestenjastih konja“ jeste da je to priča iz memoara Džingisa-Kana. Sa Svetskim omladinskim horom pevali smo jednu horsku kompoziciju koja je nosila isti naziv, čiji tekst mi je bio zapravo glavna smernica za pisanje ovog dela. Tekst te pesme je napisao Se Enkbar, koji je rukovodilac Omladinskog hora Unutrašnje Mongolije, koga sam imala priliku i lično da upoznam. Tekst je hvalospev o mongolskim konjima – kao simbolu nacionalnog blaga i mongolske tradicije. Jako mi je drago što sam ovim delom krunisala svoje školovanje i time dobila priliku da predstavim svoje putopise kroz muziku. U ovo doba kada baš i nije preporučljivo da putujemo nigde, već da se čuvamo, rad na ovoj kompoziciji, mi je poslužio kao neko mentalno putovanje i ponovno prolaženje kroz sve te pejzaže i iskustva, što mi je izuzetno prijalo. On je zaista jedana kvalitetna kombinacija tonova, eksperimentalan. Koliko dugo je trajao proces samospoznaje dok si pisala kompoziciju za ovaj rad? Da budem iskrena, baš dosta. Radila sam na ovome dve godine, od čega je bilo dosta tih prvih neuspelih pokušaja kojima sam bila nezadovoljna, jednostavno, ovo mi je bilo prvo veliko delo na kojem sam radila i istinski sam želela da to zaista bude dosledno i kvalitetno. Trebalo mi je dosta vremena da se oslobodim, da istražujem, da slušam, da analiziram, ali na kraju se to zaista isplatilo, jer rezultat koji sam dostigla je i više nego zadovoljavajući. Mislim da su svi umetnici sami sebi najveći kritičari, stoga svaki put kada se nađemo pred nešto veliko i značajno prvo što pomislimo jeste da je to možda preveliki zalogaj ili da nećemo podneti, ali na kraju krajeva, sam taj početak bude najteži. I jedna važna lekcija koju sam naučila jeste da se ne vredi forsirati, ali sa druge strane, da je 1% dnevno bolje nego 0% dnevno – jer 1, po 1, za 365 dana već imamo i tih 100%, a možda čak i mnogo više od toga. To ne primenjujem samo na kompoziciju, već i na mnoge druge aspekte svog života. Da li ti je lakše kada te neko vodi kroz proces ili kada sama istražuješ? Mislim da su oba podjednako važna. Kroz studije mi je dosta bio značajan mentor koji će me voditi kroz proces, a sada konačno dobivam priliku da sama učim o tome, da sama istražujem, da na taj neki način – verujem sebi. Ali svakako, svoje ideje i kompozicije vrlo često delim sa svojim kolegama i pitam ih za mišljenje i konstruktivne kritike koje mi uvek dosta znače. Kolegijalnost mi je izuzetno bitna, jer ne želim da ikoga smatram kao konkurenciju. Baš zato što nas ima dosta i zato što smo svi različiti, to je čitava lepota kompozicije, čitave umetnosti, pa i čitavog postojanja.
https://www.youtube.com/watch?v=X7blUyFMIP0. Čežnja u saradnji sa Danilom Ćalićem, klavir i stringovi
Pisala si kompozicije za pozorišne predstave, da li vidiš sebe kao kompozitorku filmske muzike? Definitvno. Mislim da mi je filmska kompozicija nekakav endgame. Jako me interesuje primenjena muzika – za predstave, filmove, serije, igrice. Čak i sam master rad – „Osam kestenjastih konja“ – je kompozicija napisana da ide uz neku filmsku projekciju, balet ili predstavu koja bi i vizualno oslikala ono što je prvobitno zvučno rečeno. Sada kada imam više slobode u muzici i komponovanju, obzirom da sam završila svoje studija, posvećujem se unapređenju svojih veština, više slušanja, više rada na programima, pa bih zaista volela da se što češće moje ime nalazi u ulozi kompozitora nekog soundtracka.