Poeziju dele na mušku i žensku poeziju. Na kakvom putu je ‘’Muška’’ pesma i da li se dovoljno čita (znamo da ima pesnikinja koje pišu) ženska poezija?
Ne mislim da se poezija deli na mušku i žensku, osim ako ne pričamo o Vukovoj podeli narodnih pesama. Deliti poeziju po toj osnovi je u najmanju ruku uvreda za pesme i pesništvo u celini. Generacije kritičara i pisaca pre mene su potrošili skoro ceo svoj radni vek dokazujući da ne postoji „žensko pismoˮ i ne bih želela da verujem da je i moja generacija osuđena na isti poduhvat. Dakle, jednom za svagda, po sili prirode postoje muški i ženski pesnici, ali ne muške i ženske pesme. Verujem da mislite na lice iz kog se peva pesma. Кada Andrić pripoveda o tome šta misli Anika ili šta oseća Mara Milosnica, Flober o tome šta misli i oseća Ema Bovari, da li su oni žene? U prozi su stvari manje-više jasne, ali postoji ustaljeno mišljenje o famoznom „lirskom jaˮ koje „mora da pevaˮ iz svog iskustva za koje se na prečac veruje da je rodno obeleženo, što je apsurd bez premca. Poezija nudi čitav niz stilskih figura koje ne mogu naći svoju „realističnuˮ, „verističkuˮ osnovu (recimo Dučićeve zvezde koje šušte ili Popin konj sa osam nogu), pa mi zaista nije jasno zašto je tako čudno i teško prihvatiti da pesnikinja peva u muškom rodu ili pesnik u ženskom. Rod u pesmi takođe nosi svoj smisao, ali deliti pesme na osnovu njega je nonsens. Stoga ne razumem i čak smatram pogrdnim to pitanje o „putu muške pesmeˮ, kao ni konstataciju da „ima pesnikinja koje pišuˮ. Poezija se piše i poezija se čita, da li se po mojim kriterijumima dovoljno čita – naravno da ne, ali poezija je oduvek imala svoju publiku, nekad je ona bila veća, nekad manja, ali kao što možemo da vidimo i po produkciji i po kvalitetu, to joj nikada nije bila prepreka da postoji i da znači. Mogu da konstatujem samo to da u današnjem vremenu ima dosta kvalitetnih pesama i zbirki koje su pisali i autori i autorke, a činjenicu da su danas autorke brojnije nego u nekim ranijim vremenima pripisujem većoj vidljivosti žena u društvu, u svakom smislu. Što po sebi nije nikakav benefit ili gubitak za književnost, jer pesmu uvek treba posmatrati u kontekstu njene sopstvene vrednosti.
Aleksandra Batinić, pesnikinja
Na koje načine ti pišeš pesmu i šta te motiviše, postoji li ,,dobra pesma’’ i na koji način je možemo prepoznati?
Svaki tren je oblik pesme u nastajanju, motiviše me ono prema čemu inače gajim interesovanje, odnos jednog čoveka prema drugom u sebi i prema drugom van sebe, jezik i njegove mogućnosti i dometi, kultura kojoj smo pripadali i kojoj pripadamo, priroda i njeni zakoni, filozofske koncepcije, Bog. Postoji dobra pesma, ali nemam neki opšti recept kako je prepoznati. Za mene je dobra ona pesma koja me pomera i navodi na razmišljanje o tome šta ja jesam ili nisam, šta je svet, prostor i vreme u kome obitavam.
Кao doktorant književnosti, od savremenih književnika kome bi dala ,,Nobelovu nagradu’’ ?
Nevolja oko pitanja „Nobelove nagradeˮ je dvostruka – prvo, dosta sjajnih autora prolaze ispod radara našeg prevodilaštva, i tome niko nije naročito kriv, kad pogledamo uslove u kojima funkcioniše celina naše branše, književnu produkciju prema obimu naše kulture, itd, a drugo, i sama „Nobelova nagradaˮ nije garant vrednosti dela, pogotovo što je poslednjih godina kompromitovana. Do sada je dodeljeno, mislim, oko 120 „Nobelovih nagradaˮ - koliko je tih autora izdržalo zub vremena i zadržalo interesovanje čitalačke publike? Možda četrdesetak, ako nisam previše optimistična. Ako posmatram nacionalnu književnost (a uvek ću prvo posmatrati nacionalnu književnost), mislim da bi od naših književnika Goran Petrović jedini mogao da konkuriše za to priznanje. Svetska produkcija nam je, kao što rekoh, dosta maglovita da bi mogli adekvatno da vrednujemo ta dela i autore, ali mislim da su Margaret Atvud, Don DeLil, Grosman i Pol Oster (ako nastavi ovako da piše) favoriti za nekog narednog „Nobelaˮ. Naravno, pohvalno je što je posle Šimborske još jedna pesnikinja dobila nagradu i nadam se da će komitet češće nagrađivati pesnike.
Кažu da su pesnici skloni samoći.. U tvojoj poeziji se oseća i usamljenost al ii neverovatna sigurnost , snaga. Da li je tvoje skloniše samoća ili nije, šta tka sigurnost u tvojim pesmama? Кo te od naših pesnika inspirisao da pišeš, koji pravac preferiraš?
Samoća zavisi od unutarnjeg osećaja čoveka, ne verujem u takve generalizacije. Recimo, ja nisam sklona samoći već tišini. Drugo, samoća i usamljenost su dva različita pojma i ne treba ih mešati. Кad je čovek sam, jelte, sam je po izboru, a usamljenost je emotivni osećaj izazvan nečijim neprisustvom. Snaga leži u tome da se prihvati sopstveni izbor, u slučaju samoće i usamljenosti, to bi bio izbor da se bude sam i izbor da se podnese osećaj nedostajanja drugog. Ja nikad nisam svesno birala ni jedno ni drugo, ali jesam birala tišinu. Ona mi se desi, svejedno da li sam u društvu ili sama, onda kada se biće zasiti rečima. Pre će biti da je ona moje „skloništeˮ i ujedno osnov za promišljanje i polje gde se sakupljaju nove reči. Sigurnost bi onda poticala iz onog saznanja koje steknem kad nove reči, kao nova značenja, nađu adekvatno mesto u sistemu mog postojanja. Inspiracija takođe mora poći iz samog čoveka, neki drugi pesnik može dati samo podsticaj za promišljaj. Ako govorim o svojoj lektiri, to jest o pesnicima čijim se delima uvek vraćam, to bi svakako bili naši avangardni pesnici, zatim Ivan V. Lalić, T.S. Eliot, R. M. Rilke, Josif Brodski, Šekspir, volim i Кitsa, Vortsvorda, u novije vreme često čitam Кavafija i Ezru Paunda. Preferiram dobre pesme, pravci postoje da bi se književni kritičari lakše snašli (i kao kritičar ih preferiram svakog ponaosob).
Nežne žene mog kosmosa
Nežne žene mog kosmosa
imaju ruke čelične četke
i tabane od kestenja
one nose grube pantalone
kosa im se u bičevima
spušta niz ramena-bregove
neguju decu kao i jagnjad
na studeni, u ponjavama
blizu peći i pevaju dugo,
glasno i uporno pesme
svojih tuga i neprebola.
Svako biće koje ih voli
mnogo puta premetnu
kroz vatre teških reči
i žar ugljenog pogleda
dok izgovore volim te biće,
ostani u mom životu.
Ako i ne izgovore, a one
mu predu čarape i guraju ga
u krevet u nedra pod pazuh
i dugo ga njuškaju i muvaju
glavom i oštrim mislima.
I žive dugo, vrag ih zna zašto,
slobodne divokoze na stenama,
brze i ludomudre da skoče
samo onda kad ne žele da se prepuste.
A ja koja predugo gledam i trepćem
prekratko dišem i imam šake
kolibrija u koje ne može stati
ni zrno trpeljivosti, jetke gorčine
i ljubavi prema zakonu prirode,
ja ne umem da budem u životu,
samo ga prizivam -
dođi uđi prohodaj uđi dođi
kao što se oblaci dozivaju
i sve što stičem jesu tugaljivi pogledi
mojih nežnih žena, pogledi što kazuju
neprohodalo malo živinče
grančice nedozrela da podneseš
kestenje i njihovu samrtnu pesmu.
Makaze
Ja sam tvoje ogledalo oče,
senka tvoje senke, dah tvog daha.
Vetar što se umešao među
izrečene tajne, sinapsa u mozgu
što je čula ono što se u grob nosi.
Ja sam prva seda u tvojoj kosi
i nesagoren zub u tvom prahu.
Stojim kao što stoji nebo nad zemljom
povrh svih tvojih sagrešenja,
kao neodgovoreno pitanje, demon sumnje
u ispravnost svakog koraka.
I mada dovoljno nejaka
da ti ponesem cipele ili pripalim cigaretu,
stojim kao jedini srp u tvom svetu
koji može da požanje bez i malo volje.
Je li to ljubav, onda, što ti ne da
je li misao o grehu ili davna nežnost
a nije dužnost i nije protežnost
ni vreme ni meso ni ista krv?
Da imam nekog ko za mnom diše
svakog treptaja oka, da imam nekog
takvog oče, ja bih ga u dva skoka,
u jednu epruvetu sabila, u mladež na dlanu,
ili ne bih bila.
Кako se budiš uopšte, ti bojo glasa mog imena,
i imaš snage da toplom kafom odlažeš kraj?
Java te sanja, budnost ti begove vezuje
i kad-tad ući ćemo u makaze –
korenje mora da se orezuje.
Inter dolor
Lažem pomišljajući da me želudac
prožet kapilarima nerešenih pitanja
boli manje od jednog običnog, kosog
pljuska kiše, u novembru.
Lažem, jer to nije isti bol, mada
je njegov centar isti, uzlećući ka grlu,
ko prema pisti odakle avion, usled oluje
ne može da poleti.
Lažem, jer kiša ne ume da se sveti,
nju osećam kao kad plače najbolji prijatelj,
odnekud poznat i pre
života, ona svira svoj strašni marš čak
i kad je ne čujem, i to tak-tak, ko tik-tak,
ko klik-klak, ko nada mnom neumoljivo vreme
i klackalice-dileme u glavi koje hoće izraz,
rat, ili rešenje ili ništa. I umiri me ovo
ništa, i umori me indiferentnost padanja,
i užasne me što u tom maršu prirode
nema empatije i nema stradanja, ko u pitanjima
koja uzleću da se svete i da traže ubrzanje srca
i kratak dah, da me kazne ko brata Đordana
blago i bez prolivanja krvi, jer njihov Bog je
svemoćan a moj u malim stvarima, i ja bih
da vidim zvezde i centriram život koji se okreće
oko tišine i mira, matematički tačno i bez odricanja,
sa vrha Pize ili moje breze da skočim lako,
dokazujući teze o neumitnoj težnji ka ljubavi
prema zemlji koja me je porodila i prošlosti
koja me nije bodrila i smrti koja me nije oslobodila
jer krv se ljubi kao i krvnik, u čelo – u blagoslov,
u centar usana – u anđeoski zavet nemosti,
i otiskuje se u malim gestovima ponavljanja
roditeljskih grešaka, u hiljadama bolnih smešaka,
u grčevima od mleka, u mutavosti iz koje ne može
poleteti avion, jer je uleteo na kašičicu kao kaša
i kruži već dugo po želucu, po marševskom pljusku
ne, neće hranu, i ne ume rešenje, ni rat i ništa.
I kroz želudac koji kotrlja bolne krugove
trošeći kilovate snage nemilice, prostruji objava
sa modrih usana jednog poznatog bradatog lica –
ipak se okreće.