Katarina, kada si ušla u svet fotografije?
Još od malih nogu sam volela da zavirujem u tatine uredno poređane albume za fotografije. Prelistavajući njegova sećanja sa putovanja pa sve do porodičnih fotografija, zaljubila sam se u moć koju ona nosi i nisam ni slutila da ću kasnije u životu baš i ja toliko voleti da beležim momente a kamoli da ću stremiti ka fotografiji kao profesiji.
Koliko dugo se baviš fotografijom?
Fotoaparat je uvek nekako dolazio i odlazio iz mojih ruku od osnovne škole. Od prvog analognog “Idiota“ do pozajmljenog aparata sve do ovog koji je sada u mojim rukama već tri godine. Te poslednje tri godine su najznačajnije, jer sam za to vreme prešla dalek put od eksperimentisanja i učenja samih osnova, otkrivanja tema koje me zanimaju i šta je to što ja zaista želim da zabeležim, pa sve do konačnog izgrađivanja stila.
Koliko je zahtevan posao jednog fotografa, da li lako uspostavljaš komunikaciju sa modelima?
Jedina poteškoća sa kojom se ja suočavam trenutno jeste da od hobija napravim posao. Umetnička fotografija na prvu loptu deluje kao da nema taj potencijal, makar mi je tako rečeno puno puta ali ja ne odustajem od svoje želje. Zaista volim ovo što radim i šta god da prihvatim da fotografišem shvatam kao posao koji treba što bolje izvesti. Saradnja sa ljudima uvek zahteva strpljenje i međusobno poštovanje. Do sada nisam imala problema sa modelima, uvek sam se trudila da uvažim i razumem njihovu ideju dokle god ne beži iz okvira mog stila.
"The roots", fotografija, Katarina Brett
Tvoje fotografije su nadrealne! Pune simbola. Reci nam nešto više o njima i koju bi ti izdvojila, zbog čega?
U avgustu ove godine sam napravila presek i krenula da fotografišem nadrealne konceptualne fotografije.
Pre toga sam se najčešće bavila portretima. Vremenom su se te fotografije pretvorile u puko šklocanje i nisu nosile nikakvu priču. Meni je priča neizmerno važna, zato što su moje fotografije usko povezane sa poezijom koju pišem a čak su u jednom momentu postojale samo kao vizuelna dopuna za pesme. To se vremenom promenilo i izgubilo je taj smisao ali imam želju da se vratim tome u nekom izmenjenom, osveženom obliku.
Sada pristupam svakoj fotografiji kao zasebnom umetničkom delu, na kojem radim često i po nekoliko dana. Napokon je svako delo u potpunosti autentičan prikaz mene, onoga što osećam i šta želim da izbacim iz sebe kroz svet mašte u kojem su bol, strah i preobražaj najčešće teme i uglavnom su prikazane kroz simbole. Fotografije su vrlo jednostavne, fokus je najčešće na jednoj osobi, nisu natrpane elementima koji odvlače pažnju i uvek nose ličnu priču a često volim da se igram i sa pokretom.
Izdvojila bih fotografiju „The roots“, odnosno korenje. Sam proces stvaranja ove fotografije je bio jako uzbudljiv. Fotografija je nastala rano ujutru na plažu u Novom Sadu, pored jednog drveta. Namestila sam tajmer na fotoaparatu i čitav sat sam trčala od fotoaparata do drveta, zavlačila se ispod korenja, stekla po koju ogrebotinu i imala neprijatne susrete sa paučinom i potencijalnim paukovima. Osećala sam se kao dete u toku igre i u tom momentu sam bila neizmerno srećna. Nakon toga sam imala još par sličnih avantura ali mi ova ostala najviše u srcu. Sama završena fotografija predstavlja korenje, kao što naziv i kaže. Predstavlja odrastanje i ostavljanje starih verzija sebe ali i ne zaboravljanje onoga odakle potičemo i zemlje iz koje smo izrasli.
"Forever burn", Katarina Brett
Fotografija je svedok svakodnevice, kako ljudi tumače umetničku fotografiju i koliko se brzo može komercijalizovati?
Zavisi koja je vrsta umetničke fotografije u pitanju. S obzirom na više vrsta žanrova i pod žanrova svaki se može tumačiti na neki drugi način. Ja moram priznati da još uvek ne znam kojoj grupi pripadam.
Do sada sam dobila puno pozitivnih komentara i primetila sam da se ljudima dopadaju novi radovi koje izbacujem na društvene mreže. Nađe se i poneki komentar da sam jeziva i da su mi fotografije zastrašujuće, ali oni koji me poznaju dobro znaju da uopšte nisam mračna osoba, nego je to neka moja strana koju kanališem kroz umetnost.
Nemam još uvek toliko iskustva da kažem koliko je tačno vremena potrebno. Ono što znam jeste da ovakva vrsta fotografije dobro prenosi priču ili emocije i zato je idealna za korice knjiga možda albume muzičkih grupa ili plakate.
"Whispers od a Ruin"
"Don't look under", Katarina Brett
Gde je mesto fotgrafiji? U galerijama? Kako ti gledaš na to?
Društvene mreže su mesto gde umetnici, među kojima sam i ja, najčešće biraju da dele i promovišu svoje radove, jer su svima pristupačne i većinom slučajeva su besplatne. Pored ovih pogodnosti, brzina i natrpanost sadržajem predstavljaju problem jer gledaoci nemaju mogućnost da sagledaju neko delo u potpunosti, a često prelistavajići i ne primate i zaobiđu nečiji rad. Dok izložbe i posmatranje umetnosti u galerijama ima sasvim jednu drugu dimenziju. Gledaoci polako prelaze i doživljavaju ono što im je prikazano. Dato im je vreme da se udube i razmisle o značenju dela koje se nalazi ispred njih.
Smatram da treba iskoristiti sve mogućnosti društvenih mreža, jer se uz pomoć njih može dopreti do više gledaoca, čak iz više različitih zemalja širom sveta ali bih rado volela u nekoj bližoj budućnosti organizujem izložbu. Volela bih da pružim tu drugu dimenziju ljudima i da čujem njihova mišljenja.
"Don't stay Grounded", Katarina Brett