Slikarski stil mladog slikara iz Leskovca govori o degradaciji psihološke ličnosti. Jovan Spasić kroz fotorealistične portrete uz deformacije, iskrivljenja likova prikazuje momente kada se čovek nađe u sukobu sa samim sobom i počne da prespituje svoj vlastiti identitet. Boja, dvostruki portreti, naslikani ili nacrtani jedani preko drugih govore o psihološkim momentima koji se suprotstavljaju fizičkim aktivnostima i realnosti te zbog toga Jovanovi radovi često podsećaju i na nadrealizm.
Koju simboliku nose boje na portretima koji su zatočeni u sebi? Zbog čega si se odlučio za fotorealizam? Uglavnom biram čiste boje kao što su crvena, plava, zelena, crna kako bi naznačio psihološko stanje osobe koju prikazujem u crtežu ili platnu.Sve te boje za mene imaju određeno značenje, crvena boja koja simbolizuje ljubav, sreću dok plava boja ima neku psihološku dubinu. Fotorealizam mi je oduvek bio privlačan u slikarskom smislu za dokazivanjem nečijeg unutrašnjeg stanja.
Da li si se probao baviti ovom tematikom u nekoj drugoj umetničkoj disciplini? Recimo u vajarstvu? Ovu tematiku koju trenutno istražujem zahteva dosta istraživačkog rada kako u materijalu tako i u različitim tehnikama. Svakako to je vajarstvo, grafika i mozaik jer mi je bitan rad kako bih istražio različite mogućnosti koje pružaju ove slikarske discipline.
Na kojim projektima si učestvovao i koje su izložbe i nagrade za tebe najznačajnije?
Učesnik sam mnogobrojnih projekata još od studentskih dana. To su uglavnom projekti vezani za slikarstvo, izložbe, oslikavanje murala itd. Izdvijio bi mural koji je rađen u mom rodnom mestu a inače je posvećen slikaru Van Gogu. Jedna od sigurno najznačajnijih i najdražih nagrda svakako jeste prvo mesto na 55.Oktobarakom likovnom salonu u Leskovcu. To je bila potvrda da sam na dobrom putu i da treba nastaviti tim putem.
Šta je to čoveka dovede do ''nemogućeg bekstva'', a šta tebe? Koliko je važna uloga portreta i psihologija ličnosti u tvom radu? Pažnju usmeravam na lica, kojima se moramo baviti pojedinačno, jer svaki multilikovani (auto)portret predstavlja individu kao ambivalentno biće – jedno je stvarno, a drugo oblikovano prema izazovima aktuelnog okruženja. Istražujući temu individualnog, kroz emocionalna stanja uma koja pokušava da sakrije (ili pokaže), zapravo sugerišem kako je lice često maska, kompromis. Uloga koju ima portret u predstavljanju pojedinca duboko je društvena i uglavnom je teško otkriti šta je stvarno individualno u nama.