Artkum: Dosta se služiš psihologijom u stvaralaštvu. Na koji način i koja oblast psihologije te pokreće?
Emilija: Psihologija snova i onog što je podsvesno je nešto što me je uvek zanimalo. Unutarnji strahovi,anksioznost, rituali i opsesije. Ono što se ne vidi na prvi pogled u liku, u priči je ono što gradi misteriju i što čini gledaoca saučesnikom u pričanju priče. Ne mogu da izdvojim nijednog autora iz psihologije jer sam se više razvijala kroz gledanje filmova i čitanja priča i romana koji su se bavili sličnom tematikom. Ruske novele, animirani filmovi, likovna umetnost ekspresionizma, srpska mitologija pogotovo ona iz seoskih sredina u kojima sam ja odrastala. Srpsko tumačenje snova i sveprisutno sujeverje me je okrenulo ka psihološkim hororima i trilerima.
Verovatno zbog toga, u svakom svom filmu kreiram priču koja tematski odgovara maloj sredini ili se u istoj odvija sa atmosferom koja je puna tenzija zbog nečega što se desilo ili će se desiti.
Emilija Gašić, fotografisao Alex Wiske
Fotografija sa snimanja filma "Vrtlog", fotografisao Jovan Marković
U ”Vrtlogu” je to seoska porodična kuća u kojoj odavno niko ne živi zbog zaboravljene porodične tragedije, u ”Nekrštenim danima” je izolovana kuća u planini koja je okružena nepristupačnom šumom u kojoj vreba opasnost, a u mom najskorijem filmu ”Čekanje” je to seoska porodična kuća koja služi kao skrovište ali se ispostavlja da nije uopšte sigurno mesto.
Kratki film "Vrtlog" trejler
Čak i u svom prvom dugometražnom filmu koji trenutno razvijam ”78 dana” je sve smešteno na selo - iako se ne radi o hororu ili trileru, opet sam našla načina da ubacim tu sebi svojstvenu atmosferu tenzije.
Кao gledalac a i stvaralac volim filmove koji teraju na razmiljšanje i koji su vizuelno jako promišljeni do najsitnijih detalja i sa ”otvorenim” krajem. Mislim da je to više odlika istoka nego zapada ali ima tih momenata i u američkom nezavisnom filmu. I kao scenarista i reditelj , uvek polazim od vizuelnog (skoro nikad od priče!), uvek vidim taj jedan kadar u glavi od koga kasnije gradim ceo scenario. Verovatno mi je zbog toga bilo prirodno da krenem da snimam kao direktor fotografije.
Kadar iz filma "Čekanje", glumica u kadru, Nada Šargin
Kadar iz filma "Čekanje"
Film "Čekanje", trejler
Artkum: Na koji način biraš muziku za film?
Emilija: Mislim da su mi prve odluke oko muzike uvek vezane za to da li je uopšte potrebna muzika. To se često dešava još dok pišem scenario i dok gradim svet filma u glavi još uvek. Za ”Čekanje” sam znala da je zvuk najbitniji jer glavni lik - sedmogodišnja Jovana (Tijana Jovanović) se igra sa diktafonom i snima zvukove. Muzika mi je u tom smislu bila nepotrebna jer su zvukovi koje ona snima jako bitni i muzika bi možda samo podvukla neke emocije koje mislim da isplivavaju bez nje. Iz toga je proistekla odluka da se preko odjavne špice nasnimi pesma koju je Tijana Jovanović otpevala na audiciji
za ulogu i koja nas je sve dirnula a da je tokom samog filma nema. To se odlično poklopilo i sa tim da Tijanin lik zapravo nema replika tokom filma i samim tim kad se čuje njen glas preko špice, film još uvek traje i još je emotivniji kraj.
Na ”Vrtlogu” sam radila sa dugogodišnjim saradnikom i prijateljem Dimitrijem Cvetkovićem. Za glavnu temu je Dimitrije nagrađen na festivalu u Njujorku. Taj proces stvaranja kompozicije mi je jako zanimljiv i prijatan jer je jako uzbudljivo krenuti od ideja i razgovora a zatim čuti kompoziciju. Nas dvoje smo sarađivali i na prethodnim projektima i odluke su uvek bile intuitivne. Mislim da nam je početna ideja bila da glavna tema podseća na muzičku kutiju, ali je tu dosta bilo razgovora o primerima iz filmova koji su bili inspiracija.
Кratki film ”Voz” je bio specifičan gde je zvuk imao jako veliku ulogu i skoro je nastao obrnuto od onoga kako filmovi obično nastaju - imala sam samo jedan kadar u mislima i jako precizne zvukove. Ovde je Dimitrije radio i dizajn zvuka iz koga je muzika sama proistekla. Bilo je vrlo eksperimentalno ali je odgovaralo priči. To me dovodi do toga, da sam mišljenja da je kao i sve na filmu, i muzika a i njeno odsustvo treba da prati priču i da je u svrhu filma.
Kratki film "Voz", ceo film
Artkum: Кako stvaraš i biraš lik glumca koji treba da igra ulogu u filmu?
Emilija: Intuitivno, kao i tokom pisanja scenarija, igram se sa idejama i zamišljam osobu i njen izgled i lik. Tokom pisanja ”Čekanja” znala sam da bih volela da roditelje igraju Nada Šargin i Goran Bogdan, a dedu Bora Nenić. Za glavni lik sedmogodišnje Jovane smo održali kasting na kome se pojavilo 120 talentovanih devojčica. Znala sam da želim da radim sa nekim ko nije imao iskustva sa filmom kao ni mnogo iskustva sa glumom a sve ostalo je bilo do osećaja. Tako smo našli Tijanu sa kojom je bilo divno raditi.
Slično mi je bilo i sa ”Vrtlogom”. Glavnu ulogu je tumačila Sofija Uzunović koju sam viđala još na studentskim predstavama na Akademiji. Još tokom pisanja scenarija sam želela da sarađujem sa Jasnom Đuričić takođe.
Trudim se da imam ideju od početka o samom liku ali takođe sam obazriva da se ne vežem za neke ideje previše jer je tako sa filmom, dosta stvari će se izmenjati pred samo snimanje i treba biti i fleksibilan.
Artkum: Koji je film tebi značajan i šta poručuješ kroz svoje stvaralaštvo?
Emilija:Mislim da je bilo kom stvaraocu poslednje završeno delo uvek najznačjnije. Кod mene je to ”Čekanje” koje je još uvek na festivalima. Taj film je snimljen u kući moje babe i dede iz koje sam crpela inspiraciju za sve ostale filmove i možda je najbliži vizuelno onome što sam imala u glavi dok sam pisala scenario. Кada sam ga završila shvatila sam da sam već neko vreme zapravo spremna da režiram svoj prvi dugometražni film. Iz ”Čekanja” i sveta u kome se odigrava je naposletku i proistekla ideja za ”78 dana” dugometražni projekat na kome trenutno radim.
Teško je odgovoriti na pitanje šta poručujem kroz svoje stvaralaštvo. Iako kroz svaki film provlačim slične teme i motive, i to nekad zaluta i moje fotografije takođe, svaki je opet drugačiji. Ono što mi je bitno jeste da je gledalac uvek u priči, emotino povezan sa likovima i da želi da zna šta će se desiti sa svakom scenom i kadrom, kao i da na kraju ima sopstveno tumačenje priče. Takve filmove volim i ja da gledam, a želim da mislim da takve i stvaram.