U svojim radovima istražuješ odnos posmatrača prema umetnosti i delu. Kakav je tvoj odnos prema umetnosti? Kakav je odnos prema sebi, koliko si samokritičani?
Rekao bih da sam veoma samokritičan, očekujem mnogo od sebe, ali retko ispunim očekivanja, tako je nekako i sa umetnošću. Uvek može bolje, uvek može više, u tome je lepota i tragedija borbe. Telo koristiš u vidu „materijalnog iskustva'', odnosno svojim radovima želiš da prikažeš otuđenost u savremenom svetu i delovanje pojedinca u kolektivu, preispitivanju identiteta. Kako publika reaguje na tvoj rad?
Klasična reakcija publike u galeriji je da traži nameru umetnika, na to smo navikli, tako smo programirani, a takvo se izlaganje i očekuje od umetnika. Ja nerado govorim o sopstvenim idejama i motivacijama, upravo jer mislim da je bitnije samo to iskustvo koje posmatrač ima, suočen sa delom, a koje je gurnuto sa strane zarad slave umetničkog genija. Više volim da čujem kako moj rad deluje u očima nekog drugog.
"Iskustvo materijalnog tela", nagrađena skulptura, beton i silikon, Veroljub Naumović
Koja je razlika između termina materijalno telo i „marioneta''?
Termin marioneta bi podrazumevala neki vid prepuštenosti spoljnoj kontroli. Takvih aluzija u materijalnom telu nema. Sa druge strane, reč materijalno, osim što bliže određuje reč telo, stoji i kao mala smernica prema umetničkoj nameri.
Radovi iz serije "Iskustvo materijalnog tela"
Da li smo kao individue svesni svoje deindividualizacije? Jedan od tvojih radova upravo nosi naziv „Deindividualizacija'', pa nam približi koncept rada.
Deindividualizacija je naziv čitave prethodne serije radova. Naziv serije ima višeslojno značenje, od umetničko istorijskog (igra reči u odnosu na termin dematerijalizacija), preko umetnikovog, mog, insistiranja na ne učestvovanju u radu, ali i odbacivanju ideje o umetniku kao vanrednoj individui, do bukvalne deindividualizacije koju posmatrač-učesnik doživljava kroz akt zajedničkog stvaranja i gubljenja u mnoštvu. U suštini ideja o umetničkom delu kao iskustvu u koje je posmatrač aktivno uložen i koje je na njemu centrirano potiče iz te ranije serije, a noviji radovi grade na toj osnovi.
Šake, "Iskustvo materijalnog tela"
Rad iz serije "Deindividualizacija"
Učestvovao si na nekoliko projekata i nagrađivan si više puta. Možeš li nam reći kakvo je tvoje iskustvo u učešću na „ Dunavskim dijalozima'' i sa projektom koju organizuje ambasada Švajcarske za mlade umetnike?
Bila mi je velika čast učestvovati na oba projekta, pogotovo u teškim okolnostima koje su definisale ovu godinu. Uprkos teškoćama, kolege koje su pozvane da učestvuju u užem krugu konkursa Švajcarske Ambasade su izložile odlične radove, visokih kriterijuma iz svih različitih likovnih disciplina.
Zadatak komisije nije bio lak, a rezultat uopšte nije bio izvestan, te mi je bilo zadoboljstvo izlagati sa kolegama koji su pokazali visok stepen talenta i podanosti radu.
Za Dunavske dijaloge mi je bilo specijalno zadovoljstvo predstavljati svoj rodni grad samostalnom izložbom u okviru međunarodnog festivala
Imao sam priliku da izložim neke nove radove, do tada ne prikazane, u zajedničkom prostoru sa starijim, iz serije ’’Deindividualizacije’’, time zaokružim i upotpunim moja dosadašnja istraživanja.
Koju simboliku za tebe nose materijali u kojim radiš, ( silikon, beton, terakota) ?
Moj odnos prema materijalima koje koristim je prvashodno estetski, oni za mene ne nose neku određenu simboliku. Ono što me navodi da biram materijale su njihova likovna svojstva, na primer kod betona me je privukla njegova kompleksnost, svojevrsna plemenitost koja se pojavljuje usled raznolikosti čestica koje čine njegovu strukturu, kao i igri šupljeg i punog, glatkog i hrapavog, namernog i slučajnog.
Rad iz serije "Deindividualizacija".
Osim kritike današnjice kroz radove, šta je neophodno učiniti za društvo kako bi se podigla svest o narušavanju identiteta, zarobljivanju u sebe, odnosno šta je potrebno učiniti da se okrenemo ka sebi?
Ne bih rekao da imam poverenja u sebe da preuzmem tako veliku odgovornost i da usmeravam društvo, u ovom ili onom pravcu, a još manje da sam odredim valjanost pravca. Na umetniku je da učestvuje, da doda svoj pogled diskursu, ali ne i da njim preovlada. Šta vrednuju galeristi kada je u pitanju umetnost?
Galeristi traže autoritet, na umetniku je da stvori rad sa autoritetom, a odakle taj autoritet potiče je već stvar individualne formule...