Dragi Marko, šta je za tebe poezija? Koje je pravo stanište istinske reči, um, srce ili nešto treće? Poezija je za mene prostor u kome i kroz koji Duh saopštava sebe, ona je rečima oslikana borba između smrti i života, između bića i nebića, između mene koji jesam i koji želim da postanem, ona je u reč ovaploćena čežnja što svedoči rast bića od ništavnog do svetlosnog, od prolaznog do večnog i kao takva ona je za mene i svedočenje ljudskog života, ona je istorija bića, ona ja mapa ljudske duše i bestelesna ljudska krv koja govori.
Marko Stanojević, "Svitanje melanholije" , Presing, 2017. godina
Kako se razvila poezija iz tvog ''pera''? Neki od nas znaju, ali neki i ne da ti je Matija Bećković pisao recenziju za zbirku pesama '' Svitanje melanholije'' Kako si upoznao Matiju i kojim temama se baviš u svojoj poeziji? Poezija se javila kao posledica kretanja unutar sebe, kao posledica želje da se prodre u dubine, u mračnu stranu sopstva, a sve sa željom da se nadvlada tragedija koju svako biće u sebi nosi, ono što je prethodilo mojoj poeziji je vapaj za izbavljenjem, za neprekidnim oslobađanjem i stvaranjem života kao hrama u kome prebiva večnost. Što se Matije Bećkovića tiče, sve je počelo pismom koje sam mu poslao, prethodno ga nisam poznavao, sadržaj tog pisma bilo je pitanje umem li ja da pišem i da li su pesme koje sam poslao prava poezija ili moja zabluda od koje treba da odustanem, ostavio sam kontakt i čekao, prošlo je nekoliko nedelja, tada sam još uvek studirao, bio sam na predavanju, zazvonio je telefon i ja sam izašao, javio se, a sa druge strane žice čuo se glas koji je rekao: Zdravo, Marko! Matija Bećković ovde, ja sam se naravno odsekao i iskreno, ne sećam se svakog detalja tog razgovora i tako je sve počelo, napisao je preporuku za moju prvu knjigu zatim i za drugu i pružio zaista ogromnu podršku koja je bila presudna za početak mog stvaralaštva.
Marko Stanojević, pesnik
Voliš da proučavaš filozofiju. Od kojih filozofa i pesnika si najviše naučio o egzistenciji koja je ujedno jedna od tema u tvojim stihovima?
Filozofija mi je zaista dosta dala, kroz filozofiju sam se učio, učim se i dalje kako se iz destruktivne sumnje prelazi u konstruktivnu, to je jako važan momenat u biću: sposobnost da ono što nas kao prvobitno i iskonski razjeda, počne da nas gradi i miluje, međutim filozofija je samo put koji traje, ona nema trijumfalnu komponentu, trijumf nam može pružiti tek pravoslavna misao, tek kroz pravoslavnu hrišćansku misao biće ostvaruje vlastitost, uzdiže se i biva osmišljeno i ostvareno. Da li je tvoja poezija bunt i protiv čega? Ili poruka? Ona je bunt protiv smrti, protiv greha, protiv prolaznosti i protiv mene kao deo svega pomenutog. Šta je za tebe prava poezija? Da si u knijževnom žiriju, koje bi kriterijume postavio mladim pesnicima? Ona koja ima sadržaj, kretanje i dobar razlog da se napiše, ona koja ima prizvuk vapaja i želje da se biće osmisli, želje da se svet osmisli, ona koja počinje tamo gde mi kao bića prestajemo, ona koja je ruka kojom dodirujemo prostor u kome se neprekidno rađamo. Koliko je teško pronaći sredstava za izdavanje izbirki pesama? Šta pručuješ mladima za kraj?
Jako teško, do sada je to bilo samofinansirajuće, ali za treću zbirku Jezik Jastva koja do kraja godine izlazi, Narodna biblioteka Dositej Novaković iz Negotina prihvatila je da izdvoji sredstva za finansiranje, ovom prilikom im se zahvaljujem, a naročito književniku Vlasti Mladenoviću, što se tiče poruke mladima, poslužio bih se Njegoševim rečima koje i sebi stalno ponavljam: Neka bude borba neprestana; neka bude što biti ne može.
U nastavku teksta, možete pročitati tri pesme Marka Stanojevića
ISKUSTVO JASTVA Još uvek su iskustva maglovita gotovo je nemoguće prisustvovati svakom svom iščeznuću i možda u tome počiva sva tragedija možda se zato plašim trenutka kad dosegnem Jastvo jer ono što sledi boli više od onoga što prethodi Ponekad pomislim da je ljubav nadoknada za preživljenu prazninu i svu melodiju nastajanja porobe tišine Koliko sam siromašan ako mi je sećanje jedino bogatstvo prošlost je u svojim bojama živa ali od tih boja sadašnjost se razgrađuje kao akvarel i nema snage ni da čezne Ponor uzima sve što ima Duh iskustvo gradi biće ali ga ne čini čini ga misao što sluti jer ono što predoseća uho je dubine Na rubu kamena i cveta miris objašnjava smisao reči sahraniti i beleži je kao glagol za večnost Sve ponovo liči na nebo koje je pokupilo sve tuge i kišom silazi na zemlju I ti me ponovo pitaš: koliko dugujem mraku i može li svetlost biti poražena LJUBAV JE VASKRSENJE Zbog tebe ova hartija nikad neće ostati prazna tvoja će lepota nizati reči, slagati ih kao domine a ja ću živeti u zabludi da su to moji stihovi Klupko dobrote tvoje obmotaće dušu, zloumlje u ljubav pretvoriti nestaće sladostrašće, svi gresi i sebe dodirnuću kroz tebe Uzvišenog duhau miru ću postojati, misliti da sam se ponovo rodio, jer čovek je živ samo dok voli zato je ljubav vaskrsenje SVETLOST Mogao sam da napišem hiljade takvih pesama slušajući melodiju teskobne praznine izgoreti od tame toliko da čežnje postanu crne boje a dno, nebo kome se molim Ali suze su jedine vode koje su žedne piju sve moje nestanke dok ne padnu i ućute ko zauvek zatvoreno oko Sve su ti patnje rekle: Postoje smrti koje te rađaju kao što postoje i životi od kojih umireš Postoji volja lišena straha što čami na kraju tvog puta do sebe Postoji i grob gde počiva tvoja srž i na njemu epitaf ljubavi: Ja sam svetlost koja plače za čovekom