Ako ovo nije ništa, šta je to? Ovog popodneva prilazim Bobu Daltonu i otvoreno pitam, kao i svi beskrupulozni istraživači: – „Gospodine Dalton, možete li mi reći zašto, zaboga, imate tolike podočnjake? Eto, vidim izgubili ste i na težini, naravno, fizičkoj, da ne mislite da vređam Vaše biće. Šta Vam se to dogodilo?“ – „Vidite, gospođice, Vi znate odgovor na Vaše pitanje, čim ste ga postavili. Ali, hajde da udovoljim vašoj prozi (pišete nekakvu prozu, je l da). Svakako znate da sam već dugo bolestan. Naime, bolujem od Vašeg detinjstva, i ne, to nije ni Vaša ni moja stvaralačka izmišljotina. Uspomene se ne izmišljaju. Da ste izmislili sve što ste napisali, prosto, ja ne bih bio bolestan. I umesto da Vas optužujem zbog toga što sam bolestan, ja ću Vam samo reći da sam se još više razboleo otkad ste počeli da pišete. Jer, zaboga, pa Vi non-stop proživljavate Vaša sećanja, cepate vreme kao list papira a zatim heftate te delove za sadašnjost. Zbog toga živim u dvostrukom vremenu. Bolest me stoga ne napušta ni danju ni noću (pogotovo noću!) i često sanjam Vaše snove o povratku u dane jačih boja, osetnijih mirisa. A onda se budim u znoju i znam da ćete sve pomešati, da ćete imati uspomene na moje snove, svoje detinjstvo, na tuđe priče o Vašem detinjstvu, na projekcije sebe u tim uspomenama, stalno sebi postavljajući meni dvovremeno, smrtonosno pitanje – Ako ovo nije ništa, šta je to? Da, moja bolest ima remisije, tada mi se čini da ste mirni i srećni bar na jedan sat, ali kad bukne poput požara, onda zahvata i one delove bića za koje i nisam bio svestan da mogu da bole (poput pupka). Remisije mi onda dođu kao praznik, jer i jesu svojevrsno slavlje. Tad samo vidite neko sunce koje sija najsjajnije od svih sunčanih dana i osećate neku hladnoću tako svojstvenu starim kućama. Dopuštate da senke prošlosti prolaze kroz Vas i ruše ili se igraju onim što ste stvorili. Ili je to moja uobrazilja usled vrućice, „ture“ kako ste izvoleli da kažete.“
Fotografija preuzeta sa interneta
– „Imate li nekad osećaj da će Vaša bolest nestati?“ – „Znajući Vas (u to uračunavam i to što ste živi, svakako), neće. Možda će prestati milošću nekog opšteg protoka vremena ili kosmičke prašine, možda vradžbinom ili magijom, pošto sam već pokušao studiranjem, rekreacijom, tenisom, rukometom, veslanjem, zaljubljivanjem, šišanjem trave, pevanjem, muziciranjem, pisanjem, plakanjem, meditacijom, vožnjom bicikla, i tako dalje i tako dalje.“ – „Šta mislite o tome da otputujete nekud?“ – „O, gospođice. Pa probali smo to već nekoliko puta, ali i da nismo, dobro znate da to ne bi uspelo. Sećate li se onog odlaska u Sutomore? Četiri dana lamentiranja nad onim čega se sećate i šta zaboravljate. Кud god da odete ne možete se toga osloboditi. Evo, pogledajte me pobliže i recite sami, šta mislite?“ – „Meni delujete nekako zanesenjački. Nisam sigurna ni da Vam te štikle dobro stoje.“ – „Molim Vas, zanemarite Vaše odelo. Recite mi ozbiljno, ako ovo nije ništa, šta je to?“ – „Moramo uskoro da završimo, treba da pođem na rođendan.“ – „Ali, šta je to?“ – „To je moj život gospodine Daltone. Jednom od nas stoji da od njega oboli. Zamislite da ja obolim od njega, umesto Vas. Pa to bi bila čista fikcija, elementarno cepanje bića na tekst i postojanje, na psihozu i lucidnost, pobogu.“ – „Smeta li Vam nekad moja bolest da živite normalno? Stojim li na putu Vašem zaboravu?“ – „Taman posla, gospodine Daltone. Čak šta više, hajdete sa mnom na rođendan.“ – „Mislite? A šta je sa Vašim istraživanjem moje bolesti? Da to ostavimo zasad?“ – „Nikako. Baš sam mislila da usput razmotrimo jedno moje sećanje, zanima me šta mislite o njemu.“ – „Oh, sjajno. Sačekajte onda samo da dovršim piće, pa ćemo obući kaput i poći. Ne smeta Vam?“ – „Ni najmanje, gospodine. I ovako ćemo malo kasniti, zarad kurioziteta.“ – „Nešto razmišljam, a šta ako počnem da kijam Vaše detinjstvo, pa zarazim nekoga?“ – „Ništa zato. Izgledaćete kao bilo ko je malo prehlađen, zalađen ili zagrejan za temu. A ako preterate, lagano ću Vas nagaziti cipelom, pa možete izaći da popravite karmin.“ – „Zar možete biti tako surovi da me izbacite iz dijaloga?“ – „I te kako. Šta mislite, kako živim kad niste tu? Znate da niste tu baš kad Vas oteram nekud.“ Iz nekog razloga, Bob je zaboravio da zaključa vrata od stana ostavivši ključ u bravi, pa sam po povratku zamolila vlasnicu stana da mi otvori ulazna vrata. Na moju veliku radost, iz stana nije nestalo ništa vredno, osim, možda, jasnoće jednog sećanja, ranog sećanja na Bobovu, ili moju, rodnu kuću.